Piše Milan Vlajčić: Otpadnik, poslednja odbrana

Kultura 15. sep. 202116:14 > 16. sep. 2021 00:19
Podeli:
Milan Vlajčić Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Neznani su putevi Gospodnji, ali i načini kojima stižemo do dela koja zaslužuju da budu izdvojena iz džinovske ponude u kojoj, po logici stvari, caruje osrednjost, pretenciozna beznačajnost i medijsko smeće. Početkom ovog septembra desilo se 47. izdanje američkog filma u francuskom gradiću Dovil, jedinog evropskog festivala koji meri dela sa one strane Atlantika, sa nagradama i priznanjima koja izdvajaju nezavisne autorske projekte iz stroge selekcije. 

Među nekolikim počašćenim najvišim priznanjima našao se i debitantski film meni dosad nepoznatog Majkla Sarnoskog, za kojeg naknadno doznajem da se dugo kalio kratkim i tv-fimovima. Njegov film nosi oskarovac Nikolas Kejdž koji već nekoliko decenija traći svoj dar gradeći prenaglašene junake psihotičnih i rušilačkih „mračnih sila“. Ovoga puta sve je krenulo u najboljem smeru, film „Svinja“ (92 min. izvorni naslov „Pig“, online Netflix) jedan je od najboljih filmova koje sam video ove godine. I odmah da otkrijem, Kejdž je u glavnoj ulozi (ne naslovnoj, ona pripada jednoj svinji koja je svoj posao uradila zapanjujuće uzorno), ostvario veličanstven, slojevit lik koji  bi na kraju godine mogao da mu donese nominaciju za novog Oskara.

Radeći po sopstvenom scenariju, reditelj Sarnoski nas uvodi u priču o samotnom čoveku, po izgledu otpadniku  na ivici materijalne egzistencije, zapuštenog lika, zaraslog u bradu i kosurinu nejasne čistoće. Živi u šumi, u sklepanoj daščari, a jedino društvo mu čini jedna svinja, bez imena (zove je Pig), a ni on sam nema ime, koje će nam se ukazati  tek negde oko polovine filma. On sa svojom družbenicom živi skladno,  sluša ga i prati svuda, kad spravlja obrok od pečuraka oni jedu zajedno, spavaju jedno pored drugog. Njegov prethodni život počeće da nam se ukazuje kasnije, postepeno, videće se zašto je odabrao ovaj beg iz društva i šta ga je poljuljalo u temelju.

Čovek Robin ipak ima dnevni zadatak sa svinjom. Ona je istrenirana da u šumi pronalazi tartufe, cenjeni dodatak mesnim specijalitetima u najelitnijim restoranima. Svakog petka jedan gradski mladić doteranog izgleda, Amir (Aleks Volf) dolazi kolima da otkupi tartife za neku siću, a onda ih isporučuje biranim mušterijama. Rob ne proverava koliko dobija za ovu isporuku, njegovom minimalističkom stiču života sve je dovoljno.

U jednom uglu kolibe nalazi se kasetaš, on uzme jednu kasetu i malo posluša ženski glas  (izvinjavam se što otkrivam, ali film je postepeno sagrađen od takvih kockica, to je glas njegove pokojne žene, koja je umrla pre mnogo godina – slutimo da njegova životna putanja od tog trenutka ide drugačije).

Amir mu nudi da mu nađe pokretnu kućicu sa kupatilom (aluzija na njegov hobo-izgled), Rob to mirno odbija. I jedne noći dva drogirana tipa provaljuju u kolibu, onesveste domaćina i odnesu prase. Sav izubijan ostao je bez jedine emotivne potpore u životu, prase ne može da prežali, uspeva da ubedi Amira da ga provede do biranih mušterija, kako bi povratio prase natrag.

Poduhvat gotovo nemoguć, ali Amir pristaje, krene mala odiseja po restoranima, kuhinjama, mestima gde se šefovi restorana obližnjeg grada Portlanda okupljaju. Svima kazuje želju: „Hoću da mi se vrati svinja natrag“, gledaju ga sa čuđenjem i nevericom. Ovaj samotnik je stigao do poslednje odbrane, čini nam se da je spreman na sve. Zasad deluje budistički smireno, ne odstupajući ni po koju cenu. Na nekom noćnom okupljališti kuvara i kuhinjskog osoblja jedan u njemu prepoznaje nekada čuvenog kuvara (šefa) i kaže mu „Sada si ništa!“

Film je podeljen u tri poglavlja, svako je naslovljeno  posebnim kulinarskim specijalitetom.  U jednom elitnom restoranu, Amir i Rob sede među biranim gostima,  privlači poglede zbog svog skitničkog izgleda, pored jela naručuje i šefa kuhinje, pojavljuje se mladi, doterani momak, Rob mu kaže, počeo si kod mene da učiš zanat, a ovaj zapanjen!

Nestanak svinje kao poslednjeg životnog izbora povlači vraćanje sećanja na život iz kojeg je samovoljno utekao. I ova motivska nit izvedena je maestralno. Druga važna posledica ovog prinudnog druženja sa Amirom je kaljenje jednog novog prijateljstva (ne bojte se, svinju je nemoguće zameniti u Robovoj duši!). Oni su neprekidno u smešnom kontrastu: Amir u svojim kolima voli da sluša elitne muzičke emisije Radija BiBiSi 3, a Rob to isključuje. I tako više puta.

Jedna od ključnih sekvenci je poseta Amirovom ocu koji je jedan od magnata u restoranskoj grani Portlanda. Otac Darijus (izvrsni Adam Arkin) ne krije da postoji mračna predistorija sa Robinom Feldom, prima ga u svom luksuznom zdanju, cinčno mu nudi 20 hiljada dolara, samo da ga više nikada ne vidi.

Rob to smireno odbija, prase nema cenu, ode u kuhinju, posle mnogo godina izvede jednu kulinarsku čaroliju, ali Darijus ne pristaje na pomirenje.

Nikolas Kejdž u filmu Svinja Foto: Promo

Kao što se već moglo naslutiti, nema osvete (to bi bila žanrovska klopka, koja bi narušila temu odbrane prava ljudske jedinke na svoj emotivni izbor), nema rušilačkog besa usled nemoći da se povrati izgubljeno. Posle još jednog uključenja kasete, sad čujemo deo koji nam je ranije uskraćen, junak se vraća u svoju kozmičku samoću.

Izuzetna usklađenost narativnih tokova i ezistencijalnih izazova nagoveštena nam je već prvom šetnjom kroz pastoralnu viziju šume (uz romantičnu muziku Kamija Sen-Sansa), onda sledi nasilni čin, a kad se krene u potragu, javljaju se znaci života koji imaju težinu prustovskih „madlenica“. Reditelj Sarnoski je uspeo da sve to usaglasi, uz izvanrednu fotografiju Patrika Skole koja pastelne i hladne boje života u šumi daje u kontrastu sa upeglanim, bolnički aseptičnim prizorima luksuznih prostora u gradu.

I sad se vraćamo na ono što nas je sve vreme kopkalo dok traje film. Kako je Nikolas Kejdž uspeo da početni stav životnog gubitnika pretoči u spartansku upornost da se brani pravo na lični izbor. Pa makar to bila svinja! A zašto ne, zar francuski klasik Rober Breson nije uspeo da prikaže ljudsku patnju u liku magarca („U slučaju Baltazara“), zar Dejvid Linč nije stigao do horora prikazujući strahotnu sudbinu Čoveka slona!

Otkrivajući deliće života (sećanje od kojeg nikad ne možeš da pobegneš), Kejdž gradi svog junaka kao da je reč o likovnom platnu koje se završava pred našim očima.  I na kraju dobijamo pomirenje sa sobom i životom. Za dugo pamćenje.

Otvaranje Beldoks festivala:

Komentari

Vaš komentar