Sa velikom radoznalošću sam krenuo da vidim film po romanu Borisava Stankovića, jer ovo klasično delo iz 1910. iskazano gustom poetskom analitičnošću iz ugla glavne i jedine junakinje Sofke, teško je zamisliti u filmskoj verziji, bez velikih ogrešenja o "prvi moderni roman u srpskoj književnosti" (Jovan Skerlić).
Ispostavilo se da celokupna sižejno-narativna matrica filma ide mimo prepoznatljive strukture romana, a opet, za divno čudo, sintezom likova i autentičnom atmosferom (duh epohe, mimo u međuvremenu uspostavljenih stereotipa), pokupljenih iz Stankovićevih romana i pripovedaka, ostvarena je filmska celina koja sažima poetsku i tragičnu viziju velikog pisca. Malo čudo, reklo bi se, kad se odgleda do kraja.
„Nečista krv: greh predaka” (102 min.) je zamašan produkcijski poduhvat koji je reditelju Milutinu Petroviću dozvolio da se autorski razmaše i načini pravi „bioskopski film“ koji ne podleže narušenim standardima u novom srpskom filmu. Dokazao se Petrović u art-haus žanru, ali novi film je svojim složenim sklopom ostvario ono što je u nas nas prava retkost, jer i kada se nekom ukazala prilika, to je uglavnom samo delimično urađeno kako treba, a još češće, sa ukusom gorkog promašaja.
Borisav Bora Stanković (1876-1927) nije imao sreće ni za života, a dugo mu nije priznavano izuzetno mesto u srpskoj književnosti. Iako je njegov roman „Nečista krv“ (1910) bio dobro dočekan, većina ondašnjih kritičara mu je zamerila nedovoljnu pismenost, jer je celokupno delo ispisao u vranjanskom, južnosrbijanskom dijalektu.
Roman je bio bez premca svojom pesničko-analitičkom strukturom, i tek kad smo dvadesetak godina kasnije dobili romane Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića i Momčila Nastasijevića, videlo se da je Stanković najavio srpsku Modernu. Bez njegovog jezika (preuzetog iz kulture u kojoj je nastao), njegova proza bi bila lišena onog kolorita kojim je pisac prikazao staro Vranje na granici Osmanlijskog carstva, Arnautluka (kako je Bora nazivao blizinu albanske kulture) i Srbije koja je tek posle 1878. pomerila granicu ispod Vranja.
Bora je u „Nečistoj krvi“ i zbirkama priča „Iz starog jevanđelja“ i „Božji ljudi“ jedinstvenim pristupom opisao lepotu i tragiku varoško-patrijarhalne kulture, sudbine ljudi pritisnutih nepisanim zabranama, palanačkim prokletstvom, čulnosti koja se kažnjava. To se dugo nije primećivalo, a pozorišni uspeh Borine „Koštane“ se decenijama svodio na „kafanski dert, žal za mlados, poj Koštan mori“! U retkim prilikama je primećeno da je Stanković genijalno ocrtao spoj osmanske i srbijanske, varoško patrijarhalne kulture, sa neverovatnim životnim sudbinama.
Bilo je i dosad pokušaja da se Stankovićeva dela prenesu na filmsko platno, ali je samo Vojislav Nanović, reditelj nesrećne sudbine (dugo sprečavan da radi u zemlji) uspeo da u filmu „Ciganka“ (1953) pokaže tragičnu lepotu Borinog sveta, potisnute čulnosti, u kojoj se gram radosti životom plaća.
Nanovićev scenario „Nečista krv“ je decenijama ležao u nekim prašnjavim arhivama, sada je pretopljen u film, uz scenarističku obradu Milene Marković. Velika sreća da se od toga krenulo i da sada imamo film koji je i omaž Vojislavu Nanoviću.
Šta je od romana „Nečista krv“ promenilo do ovog što vidimo u filmu? Gotovo sve, nestao je naslovni lik Sofke (bez nje je roman nezamisliv), vreme radnje je pomereno na Vranje 1850. godine kad se na granicama Otomanske imperije naslućuju sudbonosne promene, glavni junak je sada Sofkin deda Hadži Trifun (Dragan Blelogrlić), koji kao najuticajniji Srbin u vranjanskom kraju diplomatski i lukavo održava vezu sa turskim beglerbegom. To nije lako, turski sejmeni pokušavaju nasiljem (jedno, besmisleno, otvara film) da zastraše domaći živalj.
Na drugoj pak strani, Hadži Trifun ima velikih nevolja u porodici: od preminulog sina Đorđa je ostala snaha Tašana, mlada i lepa, sa putenošću koja mora da se negde utaži. Sluškinja Stoja (nagovešteno je da incestuozno potiče iz porodice) ima čulnu vezu sa mlađim sinom Mitom, a to treba sprečiti.
Stariji sin Jovča hoće da se ponovo oženi, ali prethodno mora da otera ženu Anđu, makar u manastir. I povrh svega, Hadži Trifunova sestra Cona, neudata, živi raskalašno, ne skriva svoje veze sa muškarcima koje cinično odbacuje, potpuno mimo onoga što se očekuje u varoško-patrijarhalnoj kulturi, koja ima svoje nepisane zakone i zabrane.
Nagovestio sam nekoliko sižejno narativnih planova koje reditelj Petrović vešto orkestrira koristeći topose vesterna, ili isterna (nešto slično smo već videli u sjajnom rumunskom filmu „Aferim!“). Kad turski askeri na konjima prolaze kroz grad (mahalu), kad se proganjaju begunci, kad se puca radi šenlučenja, zastrašivanja ili, najzad, da se nemilosrdno ubije, brzina i sjaj prizora pokazuju da je reditelj imao šta da nauči kod majstora Forda, Hoksa ili Pekinpoa.
Prizori i sekvence imaju svoju funkciju kao u dobro orkestriranom delu, prelasci sa otvorenih prostora u gazdinsku kuću (a Hadži Trifunova kuća ima šta da pokaže o načinu života u teškim i prelomnim vremenima), deluju harmonično i film otkriva nerazmetljivu raskoš produkcije.
Noseći lik je naravno Hadži Trifun koji se hrabro nosi sa preuzetim obavezama. Na kraju strada, tragično i pravednički, jer se žrtve u prelomničkim vremenima podrazumevaju (svi nose džeferdare o pojasu, a kad se dignu emocije lako zaprašti, što iz straha, što u nužnoj samoodbrani). Dragan Bjelogrlić kao Hadži Trifun ostvaruje harizmatičnu ulogu koja se retko viđa, ne samo u našem domaćem filmu. Njegova sugestivnost je magnetska, a pri tom kad je u kadru sa drugima, svi deluju skladno, bez iskakanja.
Pošto je film rađen i kao tv-serija, neki likovi brzo promaknu dok vam se učini da bi dobro bilo da im se da malo više da dišu. Neko je duhovito rekao da nije loše ako film deluje kao znalački trejler za tv-seriju, neka bude da se od toga ne može pobeći.
Glumačka podela je izvanredna, ne zna se ko je bolji (i dobro je za film kad se to ne zna, loše je kad neko „pojede film!“). Nadugo bi se moglo o pojedinačnim doprinosima, ali izdvojiću Anđelu Jovanović, koja u ulozi Tašane, mlade udovice u težnji da izbori svoju slobodu nasuprot porodičnim zabranama, pokazuje dar koji se retko sreće sa takvim izražajnim registrom. Tu je i Katarina Radivojević, zaslužna za upečatljiv ženski lik Cone koji samoubilački prkosi, dok svi ostali ženski likovi, zahvaljujući pre svega tome tome da ipak potiču iz poetike velikog pisca, blistaju svojom slojevitošću i govorom sa malo reči.
Scenografija Nikole Jeremića je oživela kulturu i muku života pod Turcima (imalo se i od njih šta preuzeti, nisu to samo, kao u narodnoj pesmi, Turci izelice i dahije, prokleta im duša!). Izvanrednu muziku je napisao Aleksandar Ranđelović, ona ne samo da boji vreme koje je ostavilo traga u našoj baštini, već, zahvaljujući znalačkoj režiji, nudi ritmičko-vezivnu kopču između vremenskih i prostornih skokova.
Fotografiju sa uvek drugačijom koloritnom paletom i dugim kadrovima-sekvencama sjajno je ostvario Erol Zubčević. Film deluje spektakularno i holivudski (mislim na onu bolju tradiciju, koja nas je odgajila, a ne na zlonamerno ideološko čitanje koje se olako zapatilo među našim filmadžijama).
Film je ostvaren kao koprodukcija sa snagama iz više zemalja, i, za divno čudo, nije bilo olakih kompromisa ni u jednom segmentu. Kad bi uvek tako bilo!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare