Piše Maja Uzelac: Žene i vožnja

Kolumne 01. avg. 202110:21
Podeli:
Maja Uzelac Foto:privatna arhiva Sonja Leković

Stalno me neko pita zašto ne vozim. Često je realno to problem. Vožnja automobila je praktično neprejebiv način da se bilo gde dospe.

Ali, vožnja je i univerzalan simbol.
Brus Springstin u filmu o sebi samom kaže:
Pre nekih četrdeset godina, automobil je verovatno bio simbol slobode, prostora, otvorenih drumova…sada ne više. U najboljem slučaju, on može biti simbol kretanja.
Ali da li se krećemo napred? Aaah…često – samo se krećemo.

Moj problem je u tome što „samo kretanje“ volim još više nego kretanje napred. Jer sam preveliki ljubitelj kaleidoskopa, a preveliki skeptik za veru u dijalektički materijalizam.
A opet.
Ne vozim.

Sad, pitanje ženske emancipacije.
Žene voze. Ali, kako voze.
Nekad dobro. Dočekale da se od njih najzad nešto očekuje. Pa bi da se dokažu.
A nekad se u njihovim pokretima ogleda cela istorija podređenosti, vekovni sklop nesigurnosti, grč i groza tereta koji im je naglo prebačen. Znam da je užasno ovo što pišem. Ali jbg šta kad je život užasan.
Zašto onda ja, tako odvažna, tako samostalna…idem peške i trošim sve pare ikad na taksi?
Uvek znam svoje prioritete.

A na ovu temu, prioriteti su ostati živ i nikog ne ubiti.
Što bi se ispostavilo kao teže nego što izgleda kad bih sela za volan.
Ja, žena koju su kola uspela i da zgaze.
Ali ne, nisam se vratila iz kome s paničnim strahom od ovovekovnog prevoza, nego

(sad okej, imam i jezivu orijentaciju, što je s pronalaskom gugl mapa, najvećeg izuma čovečanstva od točka naovamo, ispravljivo.
Ali) – imam višak svega u glavi. U svakom času.
To nije ispravljivo. Svakog časa, dok sipam vodu ili serviram doručak, u pozadini mog osmeha i elegentnih pokreta divlja buka misli, trčkara karneval koncepata.
Pa prospem vodu, slomim tanjir. To je ono što ljudi onda zovu smotana.
Sve se složim.

Ali, da vozim, tad bih slomila auto. Ruku nogu glavu. Svoju ili jbmti tuđu. Kapiraš kako to uopšte nije zgodno. Ti smotan, a neko mrtav.

Inače, uvek mislim da čovek treba da radi samo stvari koje ume da radi odlično.
Tih u mom slučaju ima.
Manji broj ostalih prepuštam talentima u tim oblastima.
Koji neka me slobodno fasciniraju.

Čak i kad to znači da će moja deca ići van grada samo kad drugar/ica ima mesta u svom autu.

___

Moj sin pita da li preferiram prevoz na gas, struju ili kravlju balegu. Benzin nije ni nudio. Kažem valjda struju. Kaže čekaj, misliš balegu. Kažem okej, ali tako nećeš predaleko stići. Kaže – ali neću uništiti planetu litijumom. Kažem – da, ali nećeš…
Kaže… – da.
Možda neću.

Eto, njemu vožnja izgleda nije big dil.

Jedan normalan čovek.

.

Od šest godina.

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Komentari

Vaš komentar