Piše Maja Uzelac: Ozbiljna žena

(Geneza pojma u mojoj glavi:)

Sećam se kao kroz maglu nekog totalno slučajnog razgovora s dragim Dragoljubom; Đuričićem, da. On je tad bio oženjen Alisom; Stojanović, jeste. Pa mi je onako usput, u pola glasa, malo promuklo, s nekim strahopoštovanjem u stvari, rekao: Alisa je ozbiljna žena. Jedna od retkih u ovom gradu.
I sad, nije što je rediteljka, i što je u tome dobra; nije ni što joj je brat od strica ponudio bilo koju epizodu u filmu, a ona sama odabrala da igra Ženu-s-bradom na vašaru – mada me je to npr. dosta impresioniralo; nego realno ne znam – nešto je bilo u vezi s tom Alisom zbog čega sam istog časa onu rečenicu kupila, i pomislila Vidiš, vaistinu. Jedna ozbiljna žena.

A ja, neozbiljna koliko sam s radošću i predumišljajem ceo život bila, tad sam valjda prvi put svesno tu neku „ozbiljnost“ primila kako je i stigla – s poštovanjem; bez cinizma, bez želje da to pripišem pozi, bez potrebe da zagrebem pozlatu noktom. Prosto – ozbiljna žena. Dobra stvar.

…

(Iznenađenje:)
I sledećih godina, sad već decenija, to mi se puno puta vraćalo. U nekim ključnim trenucima, kad su se stvari klatile gde-će-ku’će, ja bih svoje odluke vagala prema pitanju: Da li sam ja jedna ozbiljna žena.

I, dok za sebe to još uvek nisam skroz sigurna, mada dajem sebi izvesne kredite – poslednjih dana, nedelja i meseci otkrivam da sam okružena mnogo većim brojem ozbiljnih žena nego što sam uopšte mogla da sanjam.

Danas biti ozbiljna žena znači nešto skroz drugo.
Jasno, uvek je bilo mnogo teško.
Ali u ovom času je pored toga još i odvratno.

Jer, ono što sam od Đuričića pa do recimo Lečića, od kulture pa do kaljuge, shvatila, jeste ono što je istina te stvari: ozbiljna žena – to je žena s integritetom. Žena koja svojim mozgom rešava svoj život i do svega što jeste došla je sama. Koja ne veruje u institucije, ali veruje da može da ih sruši. Koja ljude oko sebe vidi prema onome šta su, ne prema sopstvenoj Znaš-ti-ko-sam-ja?!?-slici. Koja ih praćkom skida s tih veštačkih nebesa i obara spomenike živima jednim udarcem jezika. Koja ulazi u Tužilaštvo kao da nije zamak zarastao u puzavicu, koja veruje u legendu o tome da su ovde jednom postojali sudovi, koja iz te naivne vere zapravo probudi sve te Uspavane lepotice, možda ne poljupcem nego šutom u muda – ali realno, dođe mu na isto.

Od Marije Lukić (btw ko li je i hmmm zašto uložio u oblepljivanje države milionima primeraka plakata nabudžene pevaljke istog imena), preko Milene i Ive, na drugu temu – Jovane Bakule, pa sve do Danijele Štajnfeld, Srbija je postala, uprkos skoro svemu ostalom, ovih dana mesto na kom nije sasvim besmisleno živeti.

Mms možda neću ići tako daleko da baš pišem za portal imenom Zadovoljna, ali kao žena na ovom mestu u ovom času, ispade da se čak ni takvoj ponudi nisam smejala.
___

Feminizam sam otkrila kasno. Pre ili kasnije, obično mi je u životu uspevalo da neke bitnije stvari izguram. Htela sam da budem poštena, pa sam iz toga zaključivala da mi bivanje ženom ne odmaže.
Jbg nije mi padalo na pamet da sam – osim žena – i tenk. Koji prosto, s cvetom kroz prozorče, gura kroz pustinje i kroz prašume.

Dakle, da nisam bila žena, ko zna šta bih sve bila.

Tek sam ovih dana osvestila, okružena svim ovim ozbiljnim, ozbiljnim ženama, kako prolazim kroz život naviknuta da ne primećujem užase ako nisu preveliki; naviknuta da zapucam kroz prozorče i nastavim dalje ako jesu; naviknuta da ni od čega ne pravim big dil – jer, kad bih jednom počela da pravim, ne bih prestala. Ne bih imala kad da radim lepe stvari, jer posvetila bih život, i lepo vreme i nežne teme – borbi protiv gadnih. Tačno to bi se sve desilo za pet minuta.
I tačno to je ono na šta su ove Ozbiljne Žene – od kojih su neke maltene još devojčice – manje-više pristale.

Da se povlače po novinama i internetima, da se zovu žrtvama, da se susreću s potonulim pogledima porodice, da suzbijaju bes i užas očeva, da trpe ljigava obraćanja svojih zlostavljača po medijima, da ih sustižu pretnje, da stave na hold svoje poslove, na kocku svoje profesije
– e da bi ispod svakog teksta o njima našao neki car
ili još bolje, neka carica –
da ostavi komentar:

–

A zašto nije odmah prijavila?

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.