Piše Maja Uzelac: Navijač

Je čovek koja sebe stavlja u funkciju drugog. Razlog je uvek isti. Sa samim sobom ima jbno ozbiljan problem.

Sve je lakše u grupi. Vrednosti te grupe tiču se leve stvari ili osobe. Ta ima ono što bi navijač voleo.
Muda ili herca.
A ako fejluje, može i da je se mrzi. Od obožavanja pa do mržnje kratak put. To su dve strane istog novčića.
Novčić je od dinar. Ali ako ih ima dovoljno takvih, osoba za koju se navija je zvezda.

Ako je navijač navijačica i živi u Americi, on se zove čirlidersica i tema je tinejdž filmova o odrastanju. Čirlidersica je ludilo riba koja mlati plavom kosom i harasira manje zgodne ali pametnije pripadnice svog pola, sve dok zavodi glavnu facu, fudbalera. Kad se srednja škola završi, čirlidersica pokušava da uspe kao model, ali završava kao kasirka u američkom maxiju koja svakom kupcu prepričava slavne školske dane.

Ako je navijač svestan svoje slabosti, on je možda Noletova Belgijanka u najavi. Borba se okreće ka unutra. Žena se ubija. „Bila je puna ljubavi“.
Ništa od srećnog kraja.

Navijač se zato trudi da tu svest o slabosti prevaziđe i da ispliva jači.
Ako mu strava ide, sve je kao u ključnoj francuskoj trilogiji Vernon Trodon. Šutiranje beskućnika, provod po barovima. Nova Evropa voli uslužnu desnicu.
Relativno vesela egzistencija.

A ako mu ide još bolje od toga, on je Đorđe Prelić.
Iza sebe ima nekog Brisa Tatona – hm ko li je to bio, ime zvuči tako poznato – ah bilo je davno, stigle su veće brige. Uostalom, tu se Đ.P. samo dokazao – nema ničeg što bi od njega moglo da se traži, a da on nume i ne bi. Sad kažu Đoca preuzima Grobare.
E pa tako.

A ja znam, imala sam jednom dečka navijača, okej bilo je u srednjoj i delovalo je egzotično. Gledali smo te tekme i stigla sam neki put i na tribine.
Znam kad krene.
Kad krene loženje i kad krene talas. Možeš da budeš majka Tereza (ona naročito) ali to te otme na jedan. Evo te gde vrištiš u glas sa svakim. Da l’ imaš pojma šta je tema? Ne, nit’ te brine. Osećaš snagu gomile i toplinu tog mora tela. Uradićeš sve što će produžiti taj tren.

Samo, tad je bilo naivno.
Vremena su se promenila.

Država zna da iskoristi taj vajb.
Svi znamo ko je to Država.
A nije Luj XIV.

Teledirigovane mase raduju se novim zadacima.
Jer još uvek nije sve moguće rešiti samo onlajn.
Biće.
Dotle – botovima će biti neophodna dopuna na ulicama.
Još neku godinicu. A zatim će se sve svesti na binarni kod.
Kad će vođe dopune već imati dovoljno barokne gajbetine po Vračaru i Dedinju da u njima šmrču čistu koku s dupeta čirlidersica koje se greškom nisu rodile u Americi.

Ok, neće više moći napolje, ali boleće ih qrac.

Dosta bolje nego tvorza.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.