Piše Maja Uzelac: Mi smo već pod sankcijama

Kolumne 12. jun. 202208:09
Podeli:
kolumna Maje Uzelac
Maja Uzelac, Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Samo niko da kaže tu reč. Pa evo - Jer: kako drugačije se zove to kad u deem ne stiže većina svega, i sad ne mogu više kosu da perem svojim šamponom. Htela sam neku plafonjerku za gajbu, u radnji za svetlo rekli su: zastoj. I: ničeg više nema. (Ako revolucija biva plišana, nek su ove sankcije sad sindža-sankcije; samo je taj stari nadimak za sintetiku dovoljno zabavno ljigav). Pa još na sve to - Šećer.

Ej

Šećer hoće da nam otmu!

Čokoladica, kolačić, tortica, koktelčić – ti sinonimi za jednu malu radost u sred napetog dana – taj bust energije, taj nečral haj (e kako je lepo ovo što u srpskom nema reči za pojave modernog doba) – sve su to nam oteli

Ko ništa!

U trenu

I šta je od nas ostalo!?

E pa

Znaju oni to:

Ljudske ljušture

Same i prazne

Na nogama samo još zahvaljujući kafi

A ako i to ode

Od podloge za život

Ostaje samo još

Zemlja crnica i

Mali malecni bensedini.

Njih ne stavljam pod znak pitanja

Jer ako je jedna stvar sigurna -

Dok je nas

Biće i farmaceuta.

(To na stranu, kupila sam šećer od trske.

Kao i svaki put doduše. Priznajem.

Njega ima kolko oćeš.

Ali je skuplji.

I braon.

Tako da, izvinjavam se što uopšte pominjem, jasno.

Moje elitističke perspektive često me postide.)

_

Pa

Mora li uvek tako? Od nas da se kosmički traži da uzurpatoru i ucenjivaču kažemo hvala

Jer lišava nas civilizacijski tog otrova, te droge modernog vremena od koje smo overili

Preteranom konzumacijom je l

Našli se insulinski rezistentni kao gomila

Mislim, u Americi je gore

Da se razumemo

Jeste

Ali njih niko ne spašava

Kako to?

Mora da su previše zaglavili

I sad nema gde

Dok

Ovde još ima nade. E da

Sigurno je to!

Ili: je ovaj talas panike ipak interna akcija msm posao iznutra kapirate

I prosto neki tajkun ili neki vođ nam, kao i obično, želi dobro

Tako je

.

(Bwt da li je to ono što, kao rod, ljudski, uvek i radimo? Nađemo nešto lepo, nešto spec, što nas raduje, pa ga nagazimo, naskočimo na njega pa ga silujemo, otmemo ga i izrabimo

I posle

Ono nas mrzi

A sve ga je više u nama

To je ta tragika

Da)

I

Kad je tačno taj sladak život

Dolce vita

Iz težnje

Prešla u mit?

-

Šećer, ta bolest modernog vremena

(jer: 1822. prosečno se jelo kilo i po šećera godišnje, a 2000. sedamdeset pet kila)

I prokazana tema koja vibrira - uzrok zala svih, kažu jedni, a drugi se ne predaju: uzrok radosti - dakle:

Nema ga

Šećera

I

-

To je kazna za sve što smo grešili.

-

Panika.

Tako obična

Tako redovna stvar

Ovih dana

Da bez nje prosto ne znamo

Šta.

I sad je ja još pravim

Brrrr!

Hahahah

.

- Jbg.

...

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video: Glas, dirka, bas "It Ain’t Over ‘Til It’s Over"

Komentari

Vaš komentar