Samo niko da kaže tu reč. Pa evo - Jer: kako drugačije se zove to kad u deem ne stiže većina svega, i sad ne mogu više kosu da perem svojim šamponom. Htela sam neku plafonjerku za gajbu, u radnji za svetlo rekli su: zastoj. I: ničeg više nema. (Ako revolucija biva plišana, nek su ove sankcije sad sindža-sankcije; samo je taj stari nadimak za sintetiku dovoljno zabavno ljigav). Pa još na sve to - Šećer.

Ej

Šećer hoće da nam otmu!
Čokoladica, kolačić, tortica, koktelčić – ti sinonimi za jednu malu radost u sred napetog dana – taj bust energije, taj nečral haj (e kako je lepo ovo što u srpskom nema reči za pojave modernog doba) – sve su to nam oteli

Ko ništa!
U trenu
I šta je od nas ostalo!?
E pa
Znaju oni to:

Ljudske ljušture

Same i prazne
Na nogama samo još zahvaljujući kafi
A ako i to ode
Od podloge za život
Ostaje samo još
Zemlja crnica i

Mali malecni bensedini.

Njih ne stavljam pod znak pitanja
Jer ako je jedna stvar sigurna –
Dok je nas
Biće i farmaceuta.

(To na stranu, kupila sam šećer od trske.

Kao i svaki put doduše. Priznajem.
Njega ima kolko oćeš.
Ali je skuplji.
I braon.
Tako da, izvinjavam se što uopšte pominjem, jasno.
Moje elitističke perspektive često me postide.)

_

Pa
Mora li uvek tako? Od nas da se kosmički traži da uzurpatoru i ucenjivaču kažemo hvala
Jer lišava nas civilizacijski tog otrova, te droge modernog vremena od koje smo overili
Preteranom konzumacijom je l
Našli se insulinski rezistentni kao gomila

Mislim, u Americi je gore
Da se razumemo
Jeste
Ali njih niko ne spašava

Kako to?
Mora da su previše zaglavili

I sad nema gde
Dok
Ovde još ima nade. E da
Sigurno je to!

Ili: je ovaj talas panike ipak interna akcija msm posao iznutra kapirate
I prosto neki tajkun ili neki vođ nam, kao i obično, želi dobro

Tako je
.

(Bwt da li je to ono što, kao rod, ljudski, uvek i radimo? Nađemo nešto lepo, nešto spec, što nas raduje, pa ga nagazimo, naskočimo na njega pa ga silujemo, otmemo ga i izrabimo
I posle
Ono nas mrzi
A sve ga je više u nama

To je ta tragika
Da)

I
Kad je tačno taj sladak život
Dolce vita
Iz težnje

Prešla u mit?
–
Šećer, ta bolest modernog vremena
(jer: 1822. prosečno se jelo kilo i po šećera godišnje, a 2000. sedamdeset pet kila)
I prokazana tema koja vibrira – uzrok zala svih, kažu jedni, a drugi se ne predaju: uzrok radosti – dakle:

Nema ga
Šećera
I
–
To je kazna za sve što smo grešili.
–
Panika.

Tako obična
Tako redovna stvar
Ovih dana

Da bez nje prosto ne znamo
Šta.

I sad je ja još pravim
Brrrr!
Hahahah
.

– Jbg.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video: Glas, dirka, bas „It Ain’t Over ‘Til It’s Over“