Piše Maja Uzelac: Kako se potroši

Imam još uvek taj pribor za ručavanje s drvenim drškama. Svi znamo da se drvo uništava od vode. Pa mi je on govorio da ga ne koristimo. Da se ne uništi.

Slom logike.
Čemu služi kašika viljuška nož?
Da se njima služimo hranom.
Čemu služi kašika viljuška nož u fioci? Ničemu.
(Međutim zauzima mesto koje bi mogle da popune korisne stvari.)

Pitam, da ih bacim? Gleda me. Vidim nije to. Fulam.
Ne, ne da ih bacim. Samo da ih ne koristim, da bih ih sačuvala. Da se ne unište.
Da bismo iiih…koristili kasnije, u nekoj posebnoj prilici? Ne. Ne. Prosto da bismo ih sačuvali…
…od uništenja.

.

Otac, nedavnije: prekriti kauč. Koji je pink. Jer sam ga presvukla da takav bude. Kako bi me dizao i zabavljao. I bojio sobu.
Ali, haba se od sedenja, pa će sve više da se vide znaci tog oštećenja.
I onda da se prekrije. Čime? Nekim prekrivačem.
Da bi se kauč sačuvao, normalno.
Od propadanja.
Za neku priliku u kojoj je potrebno da sine? Fascinira?
Ne. Samo onako.
Da ne propadne.

.

Sećam se, čitala sam kod Kusturice u autobiografiji – njegova majka, valjda, prekrivala onim debelim najlonom tepih.
Da ga ne potroše.
Hodanjem.

_

Ljudi su već davno navikli da umotaju kurac u najlon da bi mogli da se igraju. A da se sačuvaju.
Pa onda misle sa srcem je ista stvar.

—

Za šta se čuvate jbt.
Je l samo meni niko nije rekao da je ovo neki probni život? Pa tek posle sledi onaj pravi? (A ovde ne mislim na rajeve paklove ni na povratak u telu srne.)
Zar samo ja mislim ovako: čekaj, pa mi smo i predviđeni da se potrošimo?
Sve što sebi nabavljamo tek utoliko pre.
Pa, jbno sve na svetu je napravljeno da propadne.

Čemu služe stvari, čime se diče? Okej, imaju svrhu. Ali onda tu su i boje, teksture, oblici…koji nas raduju dok nam služe. Mi zato biramo baš te, ne neke druge.
U tome treba da uživamo dok traje.
(sad, druga stvar što se sve više sve potpuno planski pravi da što kraće traje i da svakih pet minuta moramo da kupimo novo – to nije dobra stvar, to baš nije)

Ali, hoću da kažem – ne treba sve što posedujemo da traje sve dok mi trajemo. Neće nas sahraniti kao nekad faraone sa zlatnim kašikama i tepisima od svile.
Ti međutim svedoče o tome da je svet tako razmišljao od vajkada.
Prisvajao predmete i hteo da ih nosi sa sobom…dalje.

Ali, neće biti.
Jbg.

.

Takođe
Predmeti
nemaju srce
osim onih predmeta u koje je neko stavio deo svog.

E da, to je prava priča o predmetima –
onim koje pravi hiljadu Kineza za dolar na sat
ili onim koje plete tvoja baba tebi za polazak u školu
onim koji koštaju pola miliona evra
a pokazuju isto vreme kao oni od petsto dinara
onim što treba da pokažu svetu da smo nešto
i onim što nam znače jer su pogodili neku žicu u jezgru

Prvi nisu vredni žaljenja
Drugi jesu

Te nikad ne gubimo
Pošto pamtimo.

…
…
…

Ako išta ikada imamo, to smo samo mi.
I cela muka je to zadržati.
To napraviti većim.
–
Da ima šta da se potroši
Sa stilom

.

I nije mala.

Muka.

—

Gledam seriju o ikoničkom američkom dizajneru. Danas je gotovo zaboravljen.
Halston.
Ustupio je svoje ime robnoj kući za bilione i na kraju, pred smrt, očajan rekao kako se jeftino prodao.
Kažu mu: bilioni – to nije jeftino.
Kaže: ali jeste.

Znaš po čemu znam?
Dao bih duplo da ga vratim.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.