Piše Ivan Tokin: Zelen pazar

Nisam siguran da treba nešto da kupim jer ko zna gde ćemo danas jesti, subota je, ne radimo, a opet, ne ide mi samo turistički na pijacu. I onda sam odlučio, praviću se da ćemo danas kuvati kod kuće. Kupiću neko meso ili ribu, i povrće za salatu, i jagode. To je plan.Znam od prilike gde je pijaca, ali nikad je nisam video. Prišao sam kolima najbilže što se može i našao parkinge koji su prepuni, a i nema im svako pristup. Parkirao sam se dve ulice dalje, ispred zgrade koju znam, taman sam imao da idem peške da razgledam kraj oko pijace. S ulice se pijaca ne vidi, okružena je zgradama. U Beogradu na svakoj pijaci na koju idem, bar iz nekog ugla mogu da vidim prodavce s ulice, bar jednog. Ovde nijednog, ali vidim ljude s kesama i kolicima kako ulaze i izlaze između zgrada, ima raznih prolaza i oni samo naviru, subota je pre podne, šta će ljudi nego da se idu i vraćaju se s pijace. Vuku kolica, nose kese a poneko i ranac, normalan svet.Kroz najbliži prolaz između zgrada, pored rampe kroz koju mi nisu dali kolima, pored pijačne kafanice u čijoj bašti su sedeli samo muškarci, piju pivo ili rakiju i svi, ali baš svi stolovi imaju neko meze u sredini. Uglavnom salate. Koliko ljudi za stolom, toliko viljuški naslonjenih na činiju sa salatom. Onda nailazim na ulaz, i piše iznad ulaza – Zelen Pazar. Tu smo dakle.Izgleda da sam izabrao najgori mogući ulaz, to je onaj deo s garderobom i elektrikom i svim tim nejestivim stvarima, znam da to mora da ima na svakoj našoj pijaci ali nisam zamišljao da će mi to biti prvi utisak, ali taj prvi utisak nije se mnogo brinuo o mojim zamišljanjima. On je bi tu, u farmerkama, sijalicama, daskama za WC šolje i maskama za mobilne telefone.Onda sam se dokopao pekare, limene kućice naslonjene na ogradu pijace. Burek, smotan u potkovice, bujan, zdrav, sigurno odličan burek, i razne debele kifle, rumene odozgo a na sredini beličaste, kao krofne. A ta burek potkovica, to se ovde zove – banička.E posle te pekare počinje jestiva pijaca, za nekoga ko dođe s te strane. Pijaca ima mnogo ulaza, bar četiri, to sam posle shvatio. Svaki ima svoju kapijicu s natpisom iznad.Onda sam ugledao tezge s voćem i povrćem. Mnogo su manji razmaci između tezgi nego što sam navikao i onda malo ljudi napravi veliku gužvu, a ljudi je bilo mnogo. Teško se prolazi, ali ne ono naše teško, nego nekad ne može da se prođe uopšte. Tezge nemaju prolaze, da tako kažem, po vertikali, nego samo po horizontali. Kad uđeš u jedan red, u njemu si, nema levo i desno, samo napred nazad.Pijaca je manja od Kalenića i veća od Bajlonija. Ponuda je slična, normalno, nismo na kraj sveta, samo ima manje fensi tezgi s avokadom, na primer. Kikiriki, semenke, orasi, lešnici i takve stvari su na svakom koraku, peku se na licu mesta, u lokalima sličnim onoj pekari. Daleko mirišu. Listovi vinove loze se reklamiraju natpisima na kartončićima, ali retko su izloženi, samo piše da ih ima, a to u stvari može da znači da mogu da se naruče. Nisam pitao, eto nisam, nisam mogao sve prvog dana. Mnogo sam vrsta paradajza video. Kupio sam ohridski, gostivarski i neki roze. Ohridski nema konkurenciju. Nanu sam kupio skopsku, nisam razumeo tačno iz kog kraja, ali tu je, naša. Krastavac grčki, tanak, s korom koja se lako grize. Jabuke sorte šampanja, male, žute, neprskane, nikakve na izgled, ali ukus je druga priča. Nakisele. Kod tog tipa sam kupio i jabukovo sirće. To je sirće. Nisam takvo našao u Beogradu.Jagoda je danas bilo i među povrćem, toliko ih je bilo. Najbolje sam video na jednom od ulaza, kad kažem najbolje mislim na one kakve se sviđaju mojoj ženi, a to nisu one kao med slatke, nego bledo crvene, e takve sam odmah našao, ali eto nisam ih kupio, išao sam kao još da se motam okolo, i tako i u drugom krugu, kao njih uvek mogu da kupim, i u trećem krugu, normalno, čovek je prodao sve i otišao. Tako da sam kupio druge najbolje jagode na pijaci. Nisam odmah video mesare i ribarnice. Jednu ribarnicu sam našao u krugu pijace, u objektu sličnom ili istom kao pekar i pekači kikirikija, i te objekte već možemo da zovemo tipskim objektima za Zelen Pazar. Nije mi se jela riba za ručak, ali sam probao girice. Devojka ih je spakovala u papir, ali nije napravila fišek, nego onako, samo ih je spustila, njih dvadesetak, malih, u masan papir s crvenom šarom, i sklopila papir s dve strane. Stavila ih je pažljivo u providnu kesu i meni je ostalo samo da pomerim kesu da bi se one rasule. Bile su hladne i ukusne, s mnogo manje brašna nego što sam navikao, taman slane.Mesare sam našao, bar neke od njih jer siguran sam da ih ima još, van ograde pijace. Gledao sam meso u vitrini i bilo je svega, osim jagnjetine. Drugačiji oblici slanine i kobasice s prazilukom, to sam za prvi put primetio. Kupio sam svinjsku plećku. Ugledao sam je pre nego što sam ušao i odmah sam znao, malo sam se kao premišljao, jer te kobasice treba da se probaju, ali znao sam sve vreme, ta raškošćena plećka je moja, kao dečja suknjica je ležala na svom mestu, a sad je evo u rerni, leži tamo, s mladim kormpirom i šargarepom, i belim lukom. Krompir sam kupio na tezgi s nanom, šargarepu tamo gde i krastavce a beli luk kod tipa kakav postoji na Kaleniću, samo tamo prodaje cveće.Bonus video: Glas, dirka, bas Bye Bye Blackbird

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabasbyebyeblackbird-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3399231"]