13
Srećna nam svaka suluda i nasilna promena koju smo doživeli. Srećno nam što nismo ništa krivi, nego smo se samo našli u određeno vreme na određenom mestu. Srećno nam što smo nedužni, šta god ko mislio da li smo ili nismo. Ne može čovek toliko divlja da bi prestao da bude nedužan. Velika je moć potrebna da čovek ne bi bio nedužan. Takva moć nije namenjena bilo čemu što u sebi ima života, pa mislim da je niko i ništa živo i nema. Zato mislim da smo nedužni.
Prodavačica kokica čisti kabinu u kojoj radi. Kabina je mala i žena brzo izbacuje nepotrebno i briše, i to je sve. To nepotrebno je uglavnom jestivo pa golubovi doleću. Dva skoro skroz bela su stalno zajedno. Niko ne kupuje kokice već dvadeset minuta.
Srećno nam što smo mislili da će da prođe na leto pa nije prošlo i neće ni do sledećeg leta, a mi čekamo. Neki i umiremo, ali uglavnom čekamo. Neki se i bogatimo, ali uglavnom čekamo. Proći će kad prođe, to nam je valjda svima jasno.
Stojim s detetom i gledamo golubove. Ona voli kad su na zemlji i hodaju, mislim da još nije shvatila da je letenje isto vrsta kretanja, ili je shvatila ali nije fascinirana. Posle se sunčamo, snop sunčeve svetlosti je uzak, prolazi između zgrada, niz Kondinu, pored Radio Beograda, i negde kod radio česme pada taj snop na nas, a mi smo mirni.
Srećna nam onlajn ludnica. Onlajn je birokratija, obična. Nešto što stoji između nas i života je valjda birokratija.
Ćutimo. Ona još ne ume da izgovara reči i od njih formira rečenice, mada i bez toga možemo da razgovaramo, ali sada, dok nas greje sunce, nismo ludi da otvaramo ni oči ni usta.
Srećan nam svet u kome je napokon valjda svima razjašnjeno da nema pravednih i nepravednih, samo više ili manje efikasnih. Najefikasniji čovek u našem svetu, u čemu god bio efikasan, za nas je najbolji i mi gotovo da smo se svi predali na milost i nemilost takvom postojanju. Zašto? Evo ja nemam pojma.
Dolazi nekom majka nekom žena i spuštamo se na pijacu. Pijaca je zarobljena ljudima. Video sam preko dvesta ljudi, sigurno, donekle sam brojao, a sad kad razmislim, sigurno preko trista. Dvoje su bili mirni. Svi ostali su se borili za nešto, najčešće da budu u nekoj vrsti novogodišnje euforije, a ovo dvoje ništa, mirni kao da znaju nešto što ostali ne znaju.
Srećna nam renesansa pseudonauke. Svako ko ima dva prsta i tri dugmeta na telefonu je postao stručnjak za sve. Da nije smrtonosno, bilo bi zabavno, mada, meni je i ovako ponekad zabavno.
Na tezgi su pečurke, iza tezge sedi čovek, na gajbici pored njega je mali televizor, a na ekranu je Kristijan Golubović u bade mantilu, hoda po dugačkom stolu, i onda se baci po stolu na neku hranu valjda. Čovek ne reaguje, mislio sam da će da se oduševi ili da kako god da reaguje, ali ne, nije mu se pomerio nijedan mišić na licu, ni promenio pogled. Ovaj mi ne spada u ono dvoje mirnih što sam vam ih pomenuo, ovaj nije miran, on je u nekom drugom svetu.
Srećan nam rođendan, jer svako je imao bar jedan, ili će ga imati, i ove godine, i srećno nam sa shvatanjem rečenice koju već i vrapci na granama znaju, a koju je ova godina valjda istakla – Mi smo oni koje smo čekali.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare