Piše Ivan Tokin: Rastanak

Kultura 14. nov. 202117:39
Podeli:
Ivan Tokin, Foto:Nemanja Špoljarić

Desilo se tako danas i juče da sam uglavnom vozio auto. Od juče od ranog jutra pa sve do kasne večeri. Onda spavanje, pa od jutros do večeras, do malopre. Nije gradska ni magistralna vožnja, sve auto put, s malim izuzecima. Dakle, moglo bi da bude dosadno. Nije mi bilo dosadno.

Juče sam imao društvo, što samo po sebi ne garantuje da mi neće bti dosadno, ali to konkretno društvo mi se mnogo dopada, pa smo uživali. Današnja vožnja je bila drugačija, to je u stvari bio povratak. Povratku je prethodio rastanak. Zbog tog rastanka vožnja je bila posebna.

Prvih pedeset kilometara sve je bilo u redu a onda je počelo da me boli grlo. Tamo gde mi se nosni kanal spušta u grlo, baš na tom mestu. Nije da sam baš imao problema s gutanjem, nemam ni sad, ali me je bolelo, a boli me i sad. Onda sam počeo da osećam levo plućno krilo. Pa me je zabolelo desno rame, posle toga palac na levoj nozi, pa desno rame, i na kraju stomak, nekako neodređeno, ceo stomak, između rebara, pauflek me je boleo, mišići. Stomak je od vožnje, to znam, kad vozim tako dugo, ne znam, valjda ne umem da sedim, pa me zaboli. Sve ostalo je od rastanka, znam, znao sam pre nego što me je zabolelo grlo, da neću proći bez bolova. Da sam bar mogao da pijem, ali nisam, jer sam vozio, ali zato sad mogu.

Nisam mislio na rastanak, uopšte, ali on je bio tu, u mom telu, a tu je i sad. Od celog puta sećam se samo nekih slika, a vozio sam mrtvo koncentrisano, uvek tačno maksimalno dozvoljenom brzinom, ni brže, ni sporije. To mi se činilo kao najprikladnije, u toj situaciji.

Sad kad razmišljam o celom tom putu, sećam se samo sledećih slika.

Tvrđava, skromna, siva, na brdu s leve strane puta. Deluje kao nedavno izgrađena ali siguran sam da nije, samo je tako palo svetlo, u tom jednom trenutku kad sam je pogledao. Nisam mogao da je gledam duže jer sam vozio, pa sam je takvu zapamtio, novoizgrađenu pre ko zna koliko godina. Ispod nje, u preseku brda, bio je je sloj zemlje a odmah ispod nekoliko metara čistog kamena.

Ist s leve strane, zapaljena gomila trave i iznad nje čovek sa šeširom i dugačkim štapom u desnoj ruci. On je stajao ispred te vatre, uz  vetar, ali iz moje perspektive toliko je bio nagnut nad vatrom da je obod njegovog crnog šešira bio krov za plamen, i delovalo je kao da taj čovek duva dim iznad vatre, kao da je vetar njegov, a dim nema kud nego niz livadu, pored puta, na jug.

U skoro pa nepreglednom nizu plastenika jedan se izdvajao po tome što je u njemu bio parkiran traktor. Prazan plastenik s plavim traktorom, i lopatom naslonjenom na zadnju desnu gumu.

U traci za preticanje, nadomak bankine, mrtav pas, pregažen preko glave i obe plećke, a zadnji deo tela skoro netaknut, kao pozajmljen od nekog živog psa.

Oblaci zapada Srbije ovog jesenjeg jutra. Puni, beli, nagomilani, kao strelice i zastave, kao naslagane automobilske gume.

Kamion na čijoj ciradi piše – Drug na drumu. Pretekao sam ga tri puta. Pravi drugar.

I sve to dešava ovog vikenda koji će ostati upamćen i po tome što Valentino Rosi u Valensiji vozi svoju poslednju Moto GP trku.

Bonus video:

Ruski pisci

Komentari

Vaš komentar