1
Godinama nisam pomislio na poparu, i ko zna kad bih je se setio da se nije ona mene prva setila. Datum je bio dvadeset i neki daleki, dakle nekoliko dana do plate, a možda bio baš i dan pred platu. Takvi dani često zahtevaju gvozdenu finansijsku disciplinu, ali prošlog meseca su zahtevali i magiju, magično mnogo sreće. Naravno, sreće smo imali tačno koliko je bilo neophodno na raznim poljima, ali morali smo i da jedemo. Za dete smo imali precizan plan, a nas dvoje smo se snašli.
Recept za poparu su smislile glad i prisilna štednja lično. U posoljenu ključalu vodu ubaci se na komade sečen bajat hleb, pa se doda masnoća, ako je ima i kakvu god da čovek ima. Služi se topla uz čašu vode. Jede se kašikom ili viljuškom, zavisi koliko ste je tečnu napravili. Ja volim kad je gusta kaša, s komadima korice koji se žvaću. Za to je potrebno te korice ubaciti malo kasnije, nekoliko minuta pred skidanje s vatre.
Najbolje je staviti svinjsku mast, ali svaka radi posao. Neophodno je da hleb bude bajat, a ostalo, u poparu možete da dodate šta god vam padne na pamet, sir, kajmak, crni i beli luk, sremuš, slaninu… Ali onda je to već gozba, a to nam u ovom trenutku nije tema.
Imali smo celu veknu crnog hleba od pre tri dana, veknicu u stvari, a jedina jestiva masnoća u kući bio je komad domaćeg putera od jedno 100 grama. Ostali sastojci bili su pola glavice crnog luka, tri čena belog i 40 grama sušene ovčetine. Prvo sam propržio meso pa dodao iseckan crni luk, pa vodu, so, onda dve trećine hleba, pa kad je hleb upio vodu ceo komad putera i onda sam mešao i nekoliko minuta pred kraj dodao ostatak hleba, a beli luk na kraju, kad sam skinuo s vatre.
Popara je bila masna tačno koliko treba i svi ukusi su bili tu, mirno i pažljivo izbalansirani. Bilo je dovoljno korice za žvakanje, a ovčetina je bila meka i nežna. Umesto vode pili smo ledenu koka-kolu, jer smo je imali. Nismo mnogo pričali, jeli smo, ali smo se gledali i već tada smo znali da ćemo ovaj doručak pamtiti. Mislim, pamtićemo i poširana jaja na tostu, sa šunkom i holandez sosom, s početka meseca, ali to je druga priča.
Uopšte ne sumnjam da je neophodno da nemamo da bi popara ovako ispala. Evo videćemo, ako je budem pravio u sred meseca, ko zna šta ću sve da strpam unutra. Preteraću sa sirom i kajmakom sigurno, i ko zna koliko ću slanine da naseckam, daj bože da ne skuvam kolenicu dan ranije da imam ostatke za poparu. I neću ja zaboraviti kako se pravi ovako dobra popara, ja samo pored punog frižidera neću biti sposoban da je ovako napravim.
Osim doručka, popare je bilo za ceo dan. Ima, kad ljudi nisu besni. Ručak je bio s nogu, u prolazu, ali zato večera.
Nismo grejali poparu, nego smo je još onako toplu oblikovali u jedan pravougaonik, pa kad se ohladila, za večeru smo je isekli na komade. Jedan komad, dva zalogaja. Ko je hteo, umakao je u ljuti srirača sos. Uz to, imali smo malo turšije, krastavce, karfiol, šargarepu i mali crni luk. Uz to, imali smo flašu taman hladnog belog vina. Uz sve to, na you tube-u smo gledali video iz japanskog restorana. Večera, a za večeru kobe govedina i grilovano povrće.
U čaši pored gosta je nešto kratko s ledom, liči na viski. Ostalo sam prepoznao, ramstek, krug plavog patlidžana, krug crnog luka, štap celera s listovima i beli luk na listiće. Preko puta gosta je kuvar, a između njih ploča na kojoj se sprema hrana. Vidimo ploču i na njoj hranu, i kuvarove ruke. Nema muzike, čuju se ljudi kako pričaju, Japanci u kafani.
E sad, ta večera košta 330 dolara, videli smo račun posle, ali ne pričam vam ovo zbog kontrasta između popare i kobe govedine, nego bilo je zabavno, ne gledamo često tako pedantno spremanje hrane, ni tu govedinu nismo nikad jeli, a što nam se namestilo uz poparu, pa namestilo se.
Japanac je prvo grilovao patlidžan, celer i luk, pa ih ostavio sa strane, na toplom, i poklopio metalnim kuvarskim zvonom. Temeljan je, njegove ruke sve rade s pažnjom, nema ni trenutka žurbe u njegovim pokretima. Onda je prešao na listiće belog luka koji su se na kraju pretvorili u čips, a paralelno se bavio ramstekom. To je komad od oko 200 grama, najviše 230. Meso prošarano masnoćom, kao da je komad krtine uvezan gustom belom mrežicom, i računa se kao najbolja govedina na svetu, između ostalog i zbog te prošaranosti. U videu nema skraćivanja, sve traje onoliko koliko traje. U videu nema lica, ni jedno. Gostu se ni ruke ne vide, samo štapići kako hvataju komade hrane. Onda štapići izlaze iz kadra i vraćaju se prazni po novi zalogaj. Gost je očigledno tražio srednje pečen ramstek. Svaki zalogaj je umakao u drugi sos ili kombinaciju začina, a ponekad samo u so. Sosove nisam prepoznao, kao ni začine, osim soli. Ukupno je imao 12 zalogaja mesa koje je dobio iz tri puta, nova tura stizala je kad prethodna nestane. Na kraju je, za mene potpuno neočekivano, popio čašu piva.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare