Pre oko godinu dana sam prvi put pomislio na vakcinu protiv korone. Pričao sam sa ženom, to je bilo kad smo shvatili da ovo neće da prođe sutra, ni za mesec dana, nego ko zna kad. Žena me je pitala – Pa šta ćemo da radimo? – a ja sam rekao – Da čekamo da se pojavi vakcina i da gledamo da je se što pre dokopamo.
Danas smo oboje primili prvu dozu. Ja sam imao zakazano za danas, za Sputnik, a gospođa je imala za pre četiri dana, za AstraZeneku, ali nije otišla na svoj termin nego smo zajedno otišli na moj, jer smo hteli da primimo istu vakcinu, rusku. Nije bilo nikakvih problema, naš argument da ne bismo da se razdvajamo ni po pitanju vrste vakcine lekarima je bio dovoljan, i evo nas, sedimo od kuće s potvrdama, imunizovani, ili na dobrom putu da to postanemo.
Kad sam prvi put čuo da će se vakcine pojaviti i da ih razvijaju sve neki ozbiljni ljudi, pomislio sam da se to nas ne tiče mnogo, jer ko zna kad će neka takva, najtraženija stvar na svetu u datom trenutku, stići u Srbiju. Međutim, znamo šta se desilo, vakcine ne da su stigle, nego smo dobili mogućnost da biramo. Što se mene tiče, to je velika stvar, da stanovništo jedne ovako male i siromašne zemlje među prvima na svetu dobije mogućnost da se spase od bolesti koja je napala planetu.
Nisam stručnjak imunolog ili epidemiolog, moja znanja iz tih oblasti kreću se u okvirima opšte kulture. U tim okvirima, imunizacija je najbolji vid borbe protiv zaraznih bolesti. Ipak, nisam bio svestan na koliko je sve načina moguće dovesti u pitanje nešto o čemu se, po meni, ne raspravlja. Prvo mi je bilo smešno, a onda je prestalo da mi bude smešno. Rasprave o opravdanosti imunizacije, odnosno vakcinacije, oprostićete mi ako se ne izražavam najpreciznije, liče mi na referendum o tome da li hoćemo da preživimo, ili nećemo. Da li bismo opet normalno da živimo ili da ovako preživljavamo, u strahu od zagrljaja i poljupca, maskirani i socijalno distancirani.
Ono što me je naročito pogodilo je što sam u nekom trenutku primetio da argumenti protiv vakcinacije, u određenoj meri počinju da deluju na mene. Što bi rekli ljudi i koji stoje iza takvih argumenata, da počinjem da mislim svojom glavom. To me je stvarno uplašilo. Nije da sam i u jednom trenutku pomislio da se ne vakcinišem, ali nisam se prijavio baš prvog dana kad je to bilo moguće.
Dobro, pre toga sam preležao koronu i računao sam da imam određenu zaštitu, ali opet, znam šta mi se motalo po glavi. Nisam mislio da će neko da me čipuje ili da će da mi se promeni genetski kod, ali gomile suludih izjava zvaničnika i običnog sveta koje su se slivale u mene, nekako su me zbudalile. Znate, meni stvarno nije normalno se razuman čovek, u ovoj situaciji, čak i na trenutak dvoumi povodom primanja vakcine, koja je besplatna i spletom srećnih okolnosti, nama tako dostupna. Ipak, kao što znamo, nisam se prijavio odmah, nego malo kasnije. U međuvremenu, lečio sam se stručnom literaturom.
U stručnoj literaturi čovek može svašta da pročita. Na primer i ovo – među svim merama prevencije zaraznih bolesti, imunizacija predstavlja najbržu, najdelotvorniju i ekonomski najopravdaniju meru, koja je direktno uticala na smanjenje incidencije i mortaliteta zaraznih bolesti i izmenu strukture obolevanja od zaraznih bolesti u čitavom svetu. Mnoga oboljenja, koja su prema visini incidencije, mortaliteta ili invaliditeta predstavljala prvorazredne zdravstvene probleme, danas su u razvijenom delu sveta eliminisana ili svedena na pojedinačnu pojavu. Sa izuzetkom obezbeđenja zdravstveno bezbedne vode za piće, nijedna druga mera nije imala tako dominantan uticaj na pad mortaliteta i porast populacije.
Ovakve ili slične istine rasute su po stručnoj i naučno-popularnoj literaturi koja je dostupna svakome ko ima pristup internetu ili biblioteci. Priča o imunizaciji je, pored svega, izuzetno zanimljiva, borba protiv zaraznih bolesti kroz istoriju puna je dramatičnih obrta, primera nesalomivosti ljudskog duha, fantastičnih ljudskih sudbina, nadahnuća, superherojstava, nepristajanja na bolest, naizgled beznačajnih sitnica koje menjaju tok istorije, ljubavnih priča od koiih zastaje dah i najviše od svega, ljubavi prema životu.
Ako se slučajno uhvatite nekog takvog štiva, obećavam vam da ćete se dobro zabaviti, i u kontekstu situacije u kojoj se svi trenutno nalazimo, i van njega. Osim toga, biće vam mnogo lakše da mislite svojom glavom.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare