Pre nego što sam se jutros probudio, stvari su stajale ovako: putovao sam vozom kroz mrak, kroz prozor sam video samo snežne pahuljice koje su upadale u snopove svetlosti rasvete pored pruge, voz je leteo po šinama ili iznad njih, jer ne sećam se da sam čuo udarce pragova, a možda smo se kretali toliko brzo da su se ti udarci stapali u jedan, s bezbroj kratkih odjeka, lice mi je bilo priljubljeno uz staklo, u kupeu je bilo hladno ali prijatno, nije bilo zagušljivo, kao da smo bili napolju samo bez vetra, bilo nas je dosta, ali nikome nisam video lice, nisam gledao, a čini mi se i da nisam mogao da vidim sve i da sam hteo.
Iz toga voza sam se odjednom našao u hotelu koji je imao stepenište sa spoljne strane, peo sam se oko zgrade i na pedesetom spratu sam kroz prozor ušao u svoju sobu. U sobi je iznad kreveta pisalo moje ime i prezime, ćirilicom, neonskim slovima. Legao sam da spavam i sećam se sebe kako spavam, sanjao sam sebe kako spavam, to mora da nešto znači, mislim nešto ozbiljno, čak mislim da sam u snu sanjao, ali to stvarno ne mogu da tvrdim, mada bih se evo zakleo.
Hotel ima nemoguć broj spratova, to više i nije broj, tako sam video na spisku spratova ispred lifta, brojevi su sve manji i manji i pri vrhu se ne vide, samo su tačke koje se utiskuju u nešto… ali tako je to valjda sa snovima, ili sa onima koji se sanjaju u snu… u liftu nas je bio mnogo, ljudskih glava i tela bilo je svuda oko mene, a opet sam video okolinu kroz koju se penjemo, u stvari mogao sam da vidim da se nismo kretali tolikom brzinom, ipak, kao da sam bio sam, nikoga nisam mogao da dodirnem, svi kao da smo bili u svojim kapsulama, što se u jednom trenutku ispostavilo kao odlično, jer kad je na red došao moj sprat, ne znam kako bih izašao da nisam bio na neki način izolovan. Izašao sam na tristaosamdesetom spratu, znao sam da to nije mnogo visoko, ali nije mi se više vozilo liftom, a s druge strane malo sam i izbačen iz lifta. To ne umem bolje da vam objasnim – izbacili su me, mada bih ja i sam izašao.
U čekaonici ispred izlaza na more nije bilo nikoga, samo ja i mnogo zaposlenih žena. Izgledale su kao žene koje rade na garderobama državnih bazena, samo su bile u crnom, nosile su crne borosane i bile su ledeno nasmejane, mada su zračile ljubaznošću. Jedna mi je prišla i rekla da, ako hoću da nastavim gore, treba da dobijem nalepnicu s imenom i godinom rođenja. Ja sam rekao da mi ne treba nalepnica, a ona je rekla da onda ne mogu gore, mogu samo na more. Rekao sam da mi more odgovara i zamolio je da mi da dasku za surf, a ona se dodatno nasmejala i pitala da li sam video koliko je jak vetar. Rekao sam joj da sam mislilo na vindsurf jer nisam lud da izlazim na ovakvo more bez jedra. Vindsurf hoćete? – rekla je – e, pa to je onda druga stvar, sačekajte malo – i otišla. Dok sam je čekao, gledao sam kroz staklen zidove u podivljalo more. Istina je da nikada nisam video more te boje i sa takvim talasima koju su celi od belih kresta, koji se svi u stvari nalaze na još većim talasima. Znate, samo bi ludak ili ludak u snu izašao na takvo more, ali u tom trenutku to mi se činilo kao jedino normalno što bih mogao da uradim, sve druge mogućnosti delovale su mi ekstremno, te nalepnice su vrištale da ih ne uzmem.
Gospođa se vratila s koleginicom koja je isto bila u crnom, samo umesto borosana na nogama je imala crne čizme od lakovane gume. Za njima je došla i treća koja je za sobom vukla dasku za mene. Šefica mi je rekla da moram da potpišem nešto i onda mogu da uzmem dasku. Trebalo je da potpišem da neću vratiti dasku. Nisam ništa pitao, samo sam potpisao. Kad sam uzeo dasku i krenuo prema izlazu na more, shvatio sam da sam u odelu, s kravatom i da mi je na glavi šešir. Okrenuo sam se prema ženama i hteo nešto tim povodom da kažem, ali one su već sve tri u isto vreme slegle ramenima, to je valjda značilo da šta je tu je. Izuo sam čarape i cipele, staklena vrata su se otvorila i ja sam izbacio dasku i skočio na nju.
Samo trenutak me je vetar bacio ovamo pa onamo, a onda se jedro zateglo, ja sam se našao u stabilnom položaju i jurio sam preko talasa, prebrzo da bih znao šta je sve oko mene, kao je nečega bilo. Opet je padao sneg i ja sam ga zatvorenih očiju gutao otvorenim ustima.
Otvorio sam oči kad su se vrata od terase u spavaćoj sobi otvorila i lupila o zid. Kroz vrata je suknuo leden vetar sa pahuljicama snega, pa sam u prvom trenutku bio zbunjen, a onda sam shvatio da su mi se poklopile vremenske prilike u snu i na javi.
U krevetu smo svi bili na broju i svi smo osim mene spavali. Bio sam gladan. Malo sam telefonirao da vidim da li neko u nedelju rano ujutru hoće da donese zlatiborsku komplet lepinju. Niko se nije javljao na telefone nigde, osim na jednom mestu, ali ni oni još nemaju ali imaće možda uskoro. Dok sam išao ka kolima i dok sam se vozio ka možda lepinjama pravio sam se da sam i dalje u snu, jer mi se moglo. Hvatao sam pahuljice ustima. Bile su velike i lake.
Imali su lepinje, poručio sam tri, od toga jednu s belim lukom. Kad sam došao kući, svi smo bili budni, raspakovao sam doručak i pitao se koja li je s belim lukom. Onda sam na jednoj video napisano – LEK, pa sam znao da je ta moja.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar