Ko zna gde ste vi bili dok sam ja stajao na početku pešačkog prelaza u Svetogorskoj ulici u Beogradu, čekao sam da je pređem i onda sam iza sebe čuo nekoga kako govori na ruskom. Slušao sam ga malo i prvo sam mislio da je s nekim u društvu a onda sam shvatio da priča telefonom. Nisam bio siguran da li je naš ili je Rus, mada čini mi se da sam morao da se izjasnim, rekao bih se da je Rus. Ono u šta sam bio siguran je da to mora da je neki debeo tip, zanimljivo mi je bilo i to o čemu priča, onda je nekako naglasio jednu reč i pomislio da možda i nije Rus ali da je sigurno debeo i okrenuo sam se da vidim tog tipa, stajao je baš iza mene, malo ulevo. Imao sam šta da vidim, nije bio Rus i nije bio debeo, nego je bio Miloš Biković.
Taj dečko odlično govori ruski jezik, u to nema sumnje. Dok sam se ja okretao i čudio, mada sam se trudio da ne budem nepristojan, upalilo se zeleno i Miloš je prošao pored mene pa sam mogao da ga gledam dok je odlazio. Ne znam zašto sam pomislio da je to glas debelog muškaca, to mi nikako nije jasno, jer ovaj dečko je vitak, o tome sam mislio dok se udaljavao u kao po meri skrojenom kaputu, s odgovarajućim pantalonama čiji su krajevi uredno padali na njegove nežne duboke cipele. Ako je neko na ovom svetu vitak, to je Miloš Biković, najvitkiji među vitkima.
Ko zna šta ste vi pitali dok sam se ja pitao kako to da jedna devojčica može da meša pčele i kornjače. Kako je moguće videti pčelu i pomisliti da je to kornjača, ili videti kornjaču i zujati kao pčela. Ta devojčica dobro zna da pčela zuji i ume da pokaže kako se kornjača kreće, da odlično imitira kornjačine pokrete, toliko dobro da vam dođe da pomislite da stvarno to dete nosi kuću na leđima, a opet, ništa nije lakše nego da ta dva bića u njenoj glavi zamene mesta, i ja se sad više ne pitam kako je to moguće kod nje, nego se pitam kako nije moguće kod mene.
Ko zna šta ste vi gledali dok sam ja s prozora u dnevnoj sobi u subotu ujutru gledao kako pada sneg. Taj prozor je širok i s njega puca pogled na obe strane ulice u kojoj živim, a može da se vidi i Dunav, i Pančevački most. Vikend i jutro i vejavica. Skoro niko ne pomera kola i retko ko je hodao po trotoaru, sve je belo i uglavnom nedirnuto. Dok njih dve nisu izašle na ulicu, gledao sam ka reci i mostu i skoro ništa nisam video jer su pahuljice bilo gusto naređane po vazduhu. A onda njih dve, majka i ćerka. Majka u trenerci i jakni, u čizmama i s kapom s vencem od lepog lažnog krzna. Ćerka u skafanderu, s kapom s ušima i dobro umotanim šalom oko vrata. Odmah se videlo da nisu krenule nikuda posebno. Majka je stala ispred ulaza i gledala oko sebe, tražila je provod za njih dve, to bi svakom bilo jasno da je bio na mom mestu. Ćerka je gledala u mamu. Otvorio sam prozor da ih bolje vidim.
Napolju je bilo tiho. Mogao sam da ih čujem. Mama je rekla – Sneeeeeeeeg! – A ćerka je vrištala nešto slično. Prvo su se klizale po trotoaru, u stvari mama se klizala a ćerka je padala. Ćerka je visoka mami do kukova. Onda je mama pomagala ćerki da se kliza, držala ju je za obe ruke pa su se zajedno klizale, ili radile nešto što bi moglo tako da se nazove. Ćerka je vrištala od sreće, a i majka bi ponekad vrisnula. To je trajalo. Onda su malo stajale umorne. Mama je bila licem okrenuta ka nebu i pomislio sam da će me ugledati kako ih špijuniram, pomislio da ću pokvariti sve jer i sa ulice na treći sprat je sigurno moglo da se vidi koliko sam posvećen gledalac, koliko sam napadan u majici na bretele po toj zimetini, mada ako one imaju prava da budu takva Božja stvorenja imam i ja neka prava valjda. Nije me videla, ili joj to nije bilo važno, ni njoj ni ćerki koja je gledala u nju. Onda je mama uhvatila ćerku za ruku, provukle su se između parkiranih automobila i stale na sredinu ulice.
Mama je gledala na jednu i drugu stranu. Ćerka je gledala na jednu i drugu stranu. Ja sam gledao na jednu i drugu stranu. Nije bilo automobila, ni jedan nije prošao od kad su izašle iz zgrade, ni jedan nije prošao od kad sam izašao na prozor. Onda se mama zaletela po sredini ulice i bacila se na dupe, to je u stvari bio izuzetno pravilan fudbalski klizeći start. Klizala se na desnoj butini po sred ulice s glavom okrenutom ka ćerki. Onda se ćerka zaletela i uradila nešto slično onome što je uradila mama, nije bilo isto ali je bilo jasno da će to dete uskoro umeti da se kliza na dupetu po sred ulice, i da će, ako zatreba, klizeći startovi biti njen život. To su ponovile još nekoliko puta, njih dve, dve zarazne pahuljice, jedinstvene vesele klizačice na dupetima. Za njima su ostajali tragovi na ulici i tragovi u svakoj budali koja je imala privilegiju to da gleda. Onda je naišao jedan auto. Mama je viknula – Kolaaaaaaa! – Ćerka je viknula – Colaaaaaaa! – i pobegle su između kola, pored ambasade, iza ćoška niz ulicu.
Bonus video: Podcast Snaga uma i Marko Šelić Marčelo
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar