0
Negde na početku priče o ovogodišnjoj jeseni rekao sam vam da mi je jesen došla u kuću, kroz prozor kupatila, i počela je da vedri i oblači po mom ovogodišnjem životu. Danas mi je u nekom trenutku bilo dosta njene vlasti pa sam rešio da odem ja kod nje kući. Jesen živi u šumi, pa sam tamo i otišao. Ako ste čitali šta sam vam pisao poslednjih meseci, znate da ja šumu, koja je na planini, vidim s terase. U tu šumu, na toj planini, sam otišao, danas oko podne.
Vozio sam se kolima do početka šume, nisam hteo da hodam po ulicama. Pravo iz kola sam zakoračio u šumu, skoro, imao sam samo jedan mostić da pređem, i odmah prvi korak posle njega više nije glavni grad nego je šuma, a šuma se ne razume u administraciju. Dvesta metara od mosta više nije bilo ljudi, mada sam i pre toga video samo jednog starca s štapom. Posle njega, nije bilo više nikoga, samo šuma i ja, i jesen.
Mnogo je tiho, neverovatno, očekivao bih da se čuje bar neki huk grada, ali takva je mikrogeografija, ili tako duva vetar danas, ne čuje se ništa, ako nema nikoga. A nema nikoga, osim mene, a ja se ne čujem, kad se ne pomeram i kad ne dišem glasno, ne čujem, kao što se ne bi čuo ni bilo ko drugi. Stojim, dišem širom otvorenih usta da ne pravim buku, pravim se da sam deo šume, i samo šuma zna da li uspevam.
Sve je između braon i žute, osim sivih stena. Ništa ne radim, ne umaram se da bih uhvatio nešto po šta sam došao, ko zna šta je to i da li uopšte postoji, ali ja sam tu, ako se pojavi biće doživljeno.
Ništa se ne dešava, osim što mislim da sam video zeca. Video sam zeca, siv zec, mršav, protrčao je preko jedne čistine tu, nadomak mene koji sam već spreman da se nikada ne vratim, ali to su trenuci koje preživljavam celog života u mnogim situacijama, pomislim – Kuda ćeš bre odavde, ovde je kao i na svakom drugom mestu, taman si se navikao, živi tu, onda se zapitam šta ćemo sa svim ljudima koji te očekuju da se vratiš, imaš obaveze, dečko, ali ja u dubini duše znam da nemam obaveze, ja ne moram nikuda da se vratim, stvarno. Ima ljudi koji moraju da se vrate ili da stignu, ali moj kategorički imperativ je toliko labav, da ne kažem gvozdeno je vezan za moje zadovoljstvo i nemar, da ja objektivno nemam obaveze.
To bih ja voleo da mislim ali ne mislim tako, očigledno, jer uvek se vratim i uvek stignem. A onda, nisam ni primetio da sam počeo da hodam, udaljavao sam se od grada, i što sam bio dalji, korak mi je bio lakši, kao da to ima neke veze, a onda sam seo i zapaliio sam cigaretu i pušio sam, tiho, opet sam čekao da se nešto desi. Ništa se nije desilo, pa sam krenuo jednim od poznatih puteva nazad, ka kolima.
U 15:00 bio sam na krivini šumskog puta gde se nekim danima čuju pravoslavna zvona i hodže sa džamija u isto vreme, znam to mesto ali nisam znao koliko je sati, ali prema pravoslavlju i islamu mi je bilo jasno. Onda ide jedan deo sedenja u šumi koga se ne sećam, sigurnio sam sedeo jer sam se u sedećem položaju vratio, a poslednje čega se sećam je da je sunce posle celog dana potpune oblačnosti sinulo u 15:10, i sledeće je kad je počeo pljusak u 16:10.
Neposredno pre nego što se nebo otvorilo učinilo mi se da je jedno drvo u mojoj blizini uzdahnulo, ali znam da nije, ili bar možda nije, ali siguran sam da ako bi uzdahnulo, uzdahnulo bi tačno tako kako sam ga čuo, jer to drvo na koje sumnjam, ono ima usta od mahovine dole pri dnu, ta usta spajaju stablo i zemlju iz koje drvo raste. Ono može da uzdahne kroz ta usta, i verovatno jeste, ali ja nisam neko ko će vam pisati o nečemu u šta nije siguran.
Kad sam se vratio kući bio je mrak, jer mrak je u ovo doba godine već u podne na dohvat ruke. Žena i dete su me čekali. Pitao sam ih da li bi možda da se provozaju po šumi. Hteli su. Provezli smo krug po asvaltnom putu koji vodi kroz šumu i vraća nas skoro ispred zgrade. Dete je zaspalo skoro odmah a žena i ja smo se gledali u retrovizoru. Kiša je padala i prestajala da pada, s nekih delova puta mogli smo da vidimo požar koji divlja po centru Skoplja, pa kad smo se vraćali dima je bilo manje, valjda je izgorelo sve što može da izgori. Dete se budilo i zaspivalo, nekad u krivini a nekad onako, kako joj dođe, a nas dvoje smo se gledali.
Juče je njenoj sestri bio rođendan, pa nam je ostalo svačega. Stali smo da kupimo tortilje u nekoj turskoj prodavnici, jer smo sve ostalo imali od juče. Kad smo se parkirali ispred zgrade, ona je rekla – Jesen.