2
Običan letnji dan na Ohridskom jezeru trajao je, sve se odvijalo kako bi svako ko i malo poznaje letnje rutine na ovoj plaži očekivao. Na terasi je svirala vrsta muzike koja bi mogla da se zove muzika za plažu. Izgleda da postoji beskonačan broj takvih kompozicija, za neke se kaže da su baš super a neke kao ne valjaju.
Ja ne vidim razliku. Sve su mi podjednako dosadne, zvuče mi kao da ih neki algoritam pravi, što je možda i istina samo ja nisam obavešten.
Poneki skuter bi proleteo blizu obale, vodeni taksisti radili su svoj posao, deca su se igrala u plićaku, stariji su pili i jeli na terasi i po kafanama, a jedna daska i jedno veslo, tačno ispod naše terase, možda bi moglo da se kaže i da su to naše daska i naše veslo, mada nisu, ali sastavni su deo terase, oni su plutali, pola po kamenčićima pola u vodi, čekajući.
Onda je stigla ona. Na tom mestu plaža je takva da noge upadaju u šljunak, nekome do članka, nekome dublje, zavisi koliko je ko težak. Njoj samo malo, tek toliko da joj se ne vide prsti, mada ona nije laka, visoka je i nije mršava, ali korak joj je lak, pa onda malo i upada u šljunak. Odmah se videlo da se namerila na dasku i veslo.
Prvo je uzela veslo, pa je sela na dasku, uzjahala je, pa je malo tako veslala, onda je kleknula, ne mnogo vešto, nije oba kolena podbaciila odjednom ispod sebe, nego jedno po jedno, pažljivo održavajući ravnotežu. Kad se smestila na kolena, krenula je da vesla brže, leva ruka gore, desni zaveslaj, desna ruka gore, levi zaveslaj. Kupaći kostim, sunčevi zraci, jezero i odsjaji sa vode, nebo i planine u pozadini, i ja, disali smo s njom pomažući joj da održi ravnotežu.
Kad se odmakla od gužve, ustala je. Prvo je pokušala da se uspravi s veslom u rukama, to naravno nije išlo ali je proizvelo niz pokreta kojima samo neki ludi ludak ne bi želeo da svedoči. Tražila je položaj iz koga bi se najlakše uspravila, leva noga u vodi, desna ruka ispod butine, nije išlo, obe noge u vodi pa sotpala ispred sebe, veslo u vodi, obe šake iza leđa, ne. Crni, dvodelni kupaći kostim, koji je inače sigurno prototip najpristojnijeg modernog kupaćeg kostima za mladu ženu, u svim položajima čuvao je predviđene delove njenog tela od tuđih pogleda, ali nije skrivao njihove oblike.
Bacila je veslo u vodu, skočila s daske, onda se za nju uhvatila šakama, pa celim podlakticama, izvukla se na dasku i sela, s nogama u vodi. Onda je na dasku legla, na stomak, postavila šake pored tela, u visini kukova, i izbacila se prvo u čučeći, pa u stojeći položaj. Veslo je plutalo pored nje. Desnim stopalom ga je izvukla iz vode, i ono joj je odskočilo u desnu ruku. To mi nije jasno kako se desilo, trebalo je da izgubi ravnotežu kad je desnu nogu podigla sa daske, ali nije je izgubila. Mogao sam sigurno još neko vreme da mislim o tom gubitku ravnoteže ali ona je počela da vesla.
Nije joj prvi put, to se jasno videlo, samo je njenom telu bilo potrebno vreme da se podseti položaja u kojima treba da se nađe da bi sve krenulo. U tom smernom kupaćem kostimu, s plavom kosom i veslom, na toj dasci, dok je plovila po svom jezeru, kao i posle, kad se vratila na plažu, dok se uvijala da razgleda šta je to boli na desnom stopalu, da vidi šta li joj to smeta da ketvokuje po plaži onako kako je navikla, jedino što je stvarno postojalo bila je ona, i taj ples u kome sam živeo, u svakom njenom pokretu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
