Piše Gorčin Stojanović: Smiluj, smiluj mi se (Ekologija)

Film nosi pesma, soul biser, Ain't No Mountain High Enough, u ultimativnoj izvedbi Tammi Terrell i, dabome, Marvina Gaya. Otkud ta pesma u melodrami o umiranju? Osim očiglednog poetskog zračenja na temu nepostojanju prepreka kad je potrebna bliskost i ljudska solidarnost, osim suptilne igre sa večitom napetošću porodičnih odnosa, postoji i mali, skrajnuti motiv: Temmi Terrel, taj blistavi vokalni partner Marvina Gaya, umrla je od raka na mozgu, na izdisaju šezdesetih. https://www.youtube.com/watch?v=IC5PL0XImjwMarvin Gaye, ophrvan bolom zbog njene smrti, ne više srećno oženjen kćerkom gazde Motowna, produkcijske kuće od koje – i za koju – živi, posuvraćen u realnost američkog života u vijetnamskom dobu kroz bratovljeva pisma sa fronta, zapitan nad smislom svojih ljubavnih – uostalom: genijalnih – pesama u času kad se nešto događa, snima album What's Going On, konceptualnu ploču na goreimenovane teme, a na njoj i Mercy, Mercy Me (The Ecology).https://www.youtube.com/watch?v=uxMRgponxD0Urbana legenda veli da tast, Berry Gordy, jedan od najvažnijih ljudi kad je posredi soul muzika, vlasnik Motowna, nije znao šta reč iz zagrade uopšte znači. Nije razumeo ni jazz-funk-soul mešavinu koju je načinio Marvin Gaye, nije shvatao zašto, k vragu, hoće promeniti ono što deceniju uspeva: kakva, zaboga, ekologija, kakva zapitanost nad stanjem društva, kakvo unošenju u dušu – bilo čiju, pa i narodnu!? Zašto ne izmusti još novca iz baby, baby pripeva, plačevnih ili veselih, svejedno? Otkud angažman u komercijalnom, mejnstrim soulu? Šta se dešava? What's going on?Gaye je ostao pri svome. Album je (baš kao i film „Maćeha“) imao relativni uspeh, umerene hit singlove, pop kritičari (senzibilni poput pređe pominjanih filmskih – a potpisnik zna šta govori, bio je oboje) smestili su ga u kategorije više osrednjosti. Danas znamo: reč je o seminalnom albumu, jednom od onih iz tuceta najvažnijih. Sic transit: tako to biva sa slavom sveta – uvek prolazi, ali ponekad se stvari preokreću. O tome filmski ili pop kritičari – kritičari, uopšte – ne znaju skoro ništa. Pa kad se, poglavito ovdašnji, svakodnevni cinizam ubrizga u pitanje – šta hoće ovi, kakva ekologija – onda im valja pustiti Mercy, Mercy Me (The Ecology). Dakako, bez iluzije da će cinik nešto razumeti. Još manje osetiti. No, mali rad, pa i onaj na oporavku ljudske duše – čak iako je nema, ako je iščilela u čistilištu svakodnevne potrebe za unižavanjem, potčinjavanjem, upražnjavanjem nadmoći – ima nekog delotvornog smisla. Ako se i ne dotakne onih na koje je usmeren, taj rad dodiruje, da budem i ja ciničan – kolateralno. I naravno da je politički aspekt neizostavan, jer je reč „ekologija“ još uvek subverzivna, poglavito u malim autoritarnim kneževinama poput naše. Uostalom, nije politika nečasna, nego političari. Suviše je to ozbiljna delatnost ljudskog duha da bi bila njima, političarima, posve prepuštena.  I neka su kukuriknuli i odocneli pevci, oni koji su prespavali devedesete i koji se „ne mešaju u politiku“. Jer, nema planine tako visoke koja može ljudsku dušu, solidarnost i svest sprečiti da shvati kako zagađenje uvek i samo jest proizvod čovekov. Zagađenje nije samo stvar tla, reke, šume, zraka. Štaviše: ekologija se laća široko pojmljenog pojma ljudske duše. Korumpirana duša, to je zagađenje. (To političari znaju, zato su uplašeni.) Otud se valja nositi, pa makar i marvingejovski, s tom stvari. Ako čovek ima i neku društvenu moć i, još više, moć-na-vlasti, tim je odgovorniji. Tako nešto je i Jahve rekao Mojsiju, onomad, u Egzodusu, Izlasku, Drugoj knjizi – šest godina obrađuj zemlju, sedme je pusti da se odmori. I da s nje plod ubire sirotinja. Da se Jahve malo više angažovao, možda ne bi bilo sirotinje. Ali, takav je Bog: ne meša se u politiku. Mada nije loš u stvarim ljudske trpeljivosti, uzajamnosti, solidarnosti. Mislim, kad ga ne mrzi da se time bakće. Smiluj, smiluj mi se, Višnji. Ekologija. https://www.youtube.com/watch?v=QNUu1d7i26g