6
Revolucije, kao što znamo, mi bolje od drugih, uvek pojedu svoju decu: ono što je pre nekoliko godina počelo s plemenitom nakanom ispravke nekih od temeljnih civilizacijskih modela mišljenja i ponašanja, izrodilo se u najprostiju glupost - Pepe Le Tvor, kako smo ga zvali u detinjstvu, naprasno je postao, pod terorom političke korektnosti, promicatelj “kulture silovanja”.
Tako to biva, rekoh li, s revolucijama, pa i onim kulturološkim (da baš ne kažem “kulturnim”, ima nas koji se još sećamo “Četvoročlane bande“ i Maove udovice; od te je rabote, osim nekoliko izgubljenih generacija kineske mladosti, ostalo samo ironično ime jednog od najvažnijih rokenrol bendova, “Gang Of Four”, dakako). Ma kako blage i plišane bile, revolucije su, kao i svi prevrati, skopčane s nasiljem. Revolucionarni teror, kako nas je, onomad, naučio Robespjer, stalni je pratilac svakog prevrata, a notorna beba izbačena s prljavom vodom, kolateralna je šteta uskogrude svesti, one o kojoj se, između ostalog čita u temeljnom tekstu evropskog teatra, Bihnerovoj “Dantonovoj smrti“. Sad je toj bebi ime Pepe Le Pju (“Pepe Le Pew“), Pepe Le Tvor.
U ergeli Luni tjunsa (“Looney Tunes”), slavnoj galeriji crtanih likova poput Duška Dugoška iliti Zekoslava Mrkve, u verziji nekadašnje Televizije Zagreb, Patka Dače, Brzog Gonzalesa i drugih, Pepe bejaše najvećim gubitnikom. Uglađeni Francuz kome je originalni glas davao slavni Mel Blank (kao i Dugoušku, Dači i mnogima drugim), a zapravo tvor čiji je nadimak “Pju“ došao od dečije “onomatopoezije” – kod nas bi to bilo “Fuj!” – nesrećno je zaljubljeni samouvereni zavodnik, nesvestan svog ključnog spoljnog svojstva: širećeg smrada. Kao takav, Pepe je bio suptilna, nežna i jasna kritika onoga što je, još jedan krivo čitani autor, Oto Vajninger, nazivao “mužanstvenost“, u našem duhovitom prevodu. I to je svakom bilo jasno – dok nije postalo sumnjivo.
Jer, “mituizacija“ (jedan od novijih engleskih glagola – to metoo, izveden iz heštega #metoo, osobito duhovito zvuči u pasivnom obliku “metooed“, mituizovan) nastupa u širokom frontu, a kao na svakom frontu – nemoguće je da ne postrada i izvestan broj nevinih i civilnih žrtava. Čuj – Pepe, promoter “silovateljske kulture“! Nije problem u tome što je holivudska kompanija koja ga je proizvela, odlučila izbaciti ga iz budućeg nastavka nekadašnjeg dugometražnog crtano-igranog bioskopskog hita od pre četvrt veka. To je samo lokalna bedastoća. Nevolja je što se oko nečeg očiglednog počinje stvarati tema koje nema (“ovako se sprema tema koje nema”, što bi rekli Parafi, pre četrdeset godina, kritikujuću žutu štampu). Odjednom se pervertirana iluzija demokratskih medija, a to će reći – ustrašenih urednika tradicionalnih, kao i haosa društvenih, medija – bogati najnovijom besmislenom “debatom“, onom oko divnog luzera koji neprijatno vonja. Jer da je on neko ko će deci – uvek je brigom za decu, “za našu decu“, moguće pokriti svakojaka nepočinstva – uliti u svest takav sistem vrednosti koji će ih, ko biva, jednog dana učiniti onima koji ne poštuju suprotni pol ili, štaviše, silovateljima.
Stvar je svojim površnim i duboko neznalačkim tekstom potakao Čarls M. Bou, nekadašnji grafički urednik, a sada kolumnista “Njujork Tajmsa”, koji je, izvesno vreme, bio i art-direktor “Nešnel Džiografika”, magazina-perjanice kolonijalističkog egzotizma, prečesto preko granica rasizma – što su i sami zvanično pokajnički priznali pre tri godine. Jednom kratkom apozicijom, označio je Pepea promoterom “rapist culture”. I tako je večiti luzer postao politički nekorektni tvor koji kvari “našu decu“. I onda je otvorena debata. I onda je sve otišlo k vragu. Da ostanemo pristojni. I korektni.
Na talasu novopronađene američke političke korektnosti utemeljene u reviziji, u velikoj meri opravdanoj, sopstvene istorije, surfaju i kojekakve koještarije, poput ove oko nesrećenog Pepea. Ponešto o idiotizaciji revizionizma znamo i mi ovde. Kao što je naprosto glupavo tražiti u “Gorskom vijencu“ korene genocida ili u Aleksandru Karađorđeviću plemenitog stvaraoca jedne velike zemlje, tako je i budalasto kod Čaka Džonsa, tvorca te vrste animacije, a koja uključuje i pomenute zečeve, patke, prasiće i miševe, pokušavati pronaći ono čega nema, sve praveći se neveštim spram onog čega ima: a to je, kao i kod svakog velikog umetnika, fini uvid u ljudske nesavršenosti. Jer, da, Pepe i kompanija, alegorija su ljudskog. Komička alegorija – dakle, ona koja se našim manama ruga s kritičkom mišlju. Pepe je, zaboga miloga, tvor! Životinska vrsta koja smrdi. Neprijatna pojava. Davši mu osobine glupavo samouverenog zavodnika, Čak Džons vrši krasnu i suptilnu kritiku svakovrsnog mačizma i dominirajuće “mužanstvenosti”. Nije, valjda, da to moramo objašnjavati? Izgleda da moramo u ovom svetu “Opre i praporaca“, a ne Katrin Denev i pročitanih knjiga klasične književnosti.
Poražavajuća činjenica savremenog čovečanstva.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare