Piše Gorčin Stojanović: Lažni Valter ponovo jaše

Jer: tog dvanaestog (ako je verovati mom nepouzdanom detinjem sećanju) ili dvadesetog (a treba verovati Igoru Galu, Malom ili Mališi iz "Valtera", juče mi je u "Orašcu" izrekao ovaj drugi datum) aprila 1972, u Velikoj dvorani Kulturno-sportskog centra Skenderija, u Sarajevu, sedeo sam između mame i tate, na premijeri čika Šibinog filma, među dve hiljade i kusur onih koji su bili tamo."Skenderija" je otvorena jednom drugom filmskom premijerom, na Dan Republike, 29. novembra 1969, "Neretvom", dakako. I eto prvog u nizu svedočanstava o značaju "Valtera": tamo gde se umetnički stropoštava ideo-politička papazijanija nemuštog Bulajićevog spektakla opterećenog povišenim pathosom, svakovrsnom korektnošću (drugim imenom za ubistvo umetnosti) i jednim životom žrtvovanim na oltar te krasno snimljene mega-bedastoće (snimatelj Duško Jolić poginuo je prilikom snimanja jedne od scena u kojoj JNA - "galebovi" glume "štuke" i "meseršmite", a trofejni američki "šermani" i "ruski T-34" nemačke "pancere" i talijanske "karo armato"), Krvavčev "Valter" uzdiže se na pijedastal ključnog "partizanskog vesterna", onako kako je taj žanr uspostavljen njegovim "Diverzantima" i "Mostom".Žanrovski čist, bez pretnzije na veliku fresku o revoluciji sa velikim početnim slovom, lišen ambicije da ispripoveda bilo šta više od onog što jeste i može biti predmet jednog filma, "Valter brani Sarajevo" precizan je hitac u meko tkivo jugoslovenske kinematografije posvećene Drugom svetskom ratu, Narodno-oslobodilačkoj borbi i, uopšte, časnijem delu te istorijske rabote. "Valter" je vrhunac i, ujedno, kraj te epohe. Naravno da je taj film potpuna laž: niti je bilo spektakularnih pentranja po Begovoj džamiji i Sahat-kuli, niti je moguće zamisliti Sarajevo tog časa bez ijedne ustaške uniforme. Ali, to i nije smisao: film je po sebi veličanstvena laž. Bulajić laže, poput prosečnog srpskog političara, pretendujući na "istinu" pomoću koje će osvojiti moć. Šiba Krvavac laže kao Džon Ford: za dobar kadar.

Mit o "Valteru", kao filmu, ugašen je s prvim srpskim snajperskim hicem, aprila devedeset druge. Srpska je opsada trajala tri godine, deset meseci, tri nedelje i tri dana. Pobijeno je približno onoliko ljudi koliko u doba ustaške okupacije Grada, "tisuća gore, tisuća dole", kako kaže junakinja jednog drugog filma.A ja sam, godinu i kusur po premijeri "Valtera", krenuo u prvi razred. Zamoljen sam da u školu ne nosim igračku-kopiju češke "zbrojovke", jer da to nije u redu. Nisam odmah poslušao. U unutrašnjem džepu mog crnog kožnog sakoa – da, pravog dečijeg sakoa, skrojenog u KTK "Visoko" - srebrnkasti metal pištolja, u koji se moglo staviti jednu kapislu, hladio je moje sedmogodišnje uzavrelo srce. Prvih nekoliko dana, naime, moj zadatak bio je da otkrijem ko je "lažni Valter".I otkrio sam. Ali vam neću reći. Još.Mada, sami slutite.Bonus video: Gorčin Stojanović 

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=gorinstojanovioneemitovanjufilma-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2908818"]