Postoji nešto u tome kad vam se u ovako neizvesnoj situaciji javi prijatelj, koga dugo znate, ali se baš nešto niste čuli sa njim, i pita kao da se ništa ne dešava: "Hej, kako je?". Upravo to su uspeli da izvedu Pearl Jam na globalnom nivou, kad su 27. marta 2020. neočekivano postavili na internet celokupan svoj novi album, tako da ga ceo svet besplatno sluša.
Sasvim u skladu sa originalnim grunge principima – umesto da čekaju da prodaja i strimovanje krenu, i tako naplate svoj višegodišnji rad, rešili su da ga poklone u vremenu u kome niko ništa ne daje badava, samožrtvujući se za opštu dobit. U ovom času, i Kurt Cobain bi se složio da je za sve nas važnije da budemo zajedno, a od muzike teško može biti boljeg instant mosta među ljudima, raspršenim po zatvorenim sobama širom planete.
Nije ni čudo da su upravo Pearl Jam na nivou situacije. Kao bend koji već 30 godina vodi krstaški rat protiv industrije zabave i drži do svojih moralnih vrednosti, oni su zapravo predodređeni da u ime svih nas ponude odgovor dostojan čoveka na raspad kome prisustvujemo, stav vredan šire pažnje, a ponikao u krilu rok kulture. Od svih velikih sastava koji još uvek rade, oni ponajmanje moraju nekog pitaju za dozvolu – već su legendarni po tome što sami vode svoje poslove i direktno komuniciraju sa fanovima. Tako su Pearl Jam postali lakmus test kako treba da se ponaša rokenrol bend od formata, suočen sa krizom ovih razmera.
Album „Gigaton“ (Monkeywrench/Republic) pažljivo je rađen par godina. Ispravno bi bilo reći da su se Pearl Jam u poslednjoj deceniji okrenuli koncertima i dugačkom jammovanju uživo sa svojim bratstvom i sestrinstvom, te da su se opasno približili ponavljanju na izdanjima – što je boljka mnogih starih bendova koji nadžive svoju prvobitnu publiku.
Upravo zato je „Gigaton“ više nego prijatno iznenađenje, kao iskrena autorska ploča na kojoj jedna istorijska grupa opet ima nešto bitno da kaže, uveravajući nas da rokenrol i dalje može biti i te kako kulturno relevantan – sve je samo pitanje talenta i kičme.
Pre svega, Pearl Jam su posle dužeg vremena kreativno rizikovali, napravivši iskorake koje niko nije očekivao. Jedna od nosećih pesama, „Dance of the Clairvoyants“, ukazuje na to da ne samo da su slušali Talking Heads (revolucionarni new wave album „Remain in Light“!), nego su obratili pažnju i na poslednje izdanje Red Hot Chili Peppersa, koje je donelo prilagođavanje zvuka modernoj dance produkciji, jer tako danas zvuči 90% snimljene muzike.
Srećom, kockanje im se isplatilo, i to sa dodatnim bonusom – na ovoj odličnoj stvari koja odudara od ostalih, Pearl Jam su i dalje sasvim svoji, malo ubrzaniji i raspevaniji, ali to uopšte ne smeta, jer deluje kao poseban statement, namerno napravljen baš na „plesni“ način. Koliko su Pearl Jam želeli da budu u korak sa vremenom, pokazuje i prisustvo bar još jedne „drugačije“ numere, kakva je atmosferična „Buckle Up“, sa svojim gitarskim arabeskama.
Posebno mesto, što odavno nije bio slučaj kod ove grupe, ipak zauzimaju balade. Dve osetljive kompozicije su tu da dokažu ovu tezu: izuzetna „Alright“ sa očekivanom egzistencijalističkom zapitanošću i refrenom „it’s alright to be alone“, kao i „Comes Then Goes“, posveta tragično otišlom Chrisu Cornellu, sročena sa svim pravom bliskih drugara. Druge dve moćno zatvaraju album – klasična folkerska „Retrograde“ i elegična „River Cross“, odsvirana na harmonijumu – svedočeći o novonađenoj osećajnoj dubini.
Na drugoj strani, „Quick Escape“, „Take the Long Way“, „Superblood Wolfmoon“, „Never Destination“ i „Who Ever Said“, ovde čine onaj niz očekivanih čistokrvnih rokerskih komada u njihovom stilu, uvek spremnih da oduvaju slušaoca.
Svako će zapaziti grandioznost zamaha celog albuma „Gigaton“ i dužinu pesama – ali Pearl Jam su i ranije znali da idu u kontinentalnu širinu, jer je to prosto karakteristika ovog romantičarskog benda, satkanog od velikih gestova.
Njihove pesme traju, pošto je kod njih suština u „vožnji“ na koju nas povedu, darujući nas razuđenim tekstovima što pune dušu – važan je put, a ne stizanje, pa ovde retko nalazimo jednostavne refrene ili efektne solo tački na gitari.
Bolna stanja, ogorčenja i nedoumice sa senkom mraka, o kojima najčešće govore, ne mogu se na brzinu prepričati. Na sve to, kao da je doba u kome živimo konačno uspelo da se poklopi sa njihovim razumevanjem tragičnosti malog čoveka.
Umetnost benda Pearl Jam uvek je nudila saosećanje, a naročito onima što su u opasnosti, te njihove teme danas zvuče istovetno kao naslovi sa informativnih sajtova.
Poenta je, naravno, i kako će to Eddie Vedder otpevati. A ovde je sve više nego jasno: Eddie blista na „Gigatonu“, maksimalno emotivno uverljiv i na svom mestu – silan i nežan, u turama – kakav odavno nije bio. I tu nema iznenađenja, znajući da se radi o jednom od onih vanserijskih vokala i autora tekstova na savremenoj rok sceni – možemo samo zaključiti da je ovo vreme ubrzanih iskušenja iz Veddera i Pearl Jam izvuklo sve najbolje što su još imali.
Album o kome će se još dugo misliti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar