Piše Dragan Ambrozić: Mark Lanegan, otpadnik po sudbini

Postoje tako likovi iz rokenrola koji se prime ovde, čim dođu, i postanu nekako naši. Kao da su na neki volšeban način već stanovali među nama, u nekom paralelnom komšiluku, pa su izašli da nam se konačno predstave. Jedan od takvih, uz Granta Harta, svakako je bio Mark William Lanegan.Nekadašnji lider Screaming Trees, poznatog proto-grunge banda, još bolji solo umetnik, Lanegan je pohodio ove krajeve više puta i svaki put okupljao gomile ljudi na svojim ovdašnjim koncertima (uvek u Domu omladine Beograda, i uvek u organizaciji „Pop depresije“). Svi oni su verovali da njegovo prisustvo znači nešto više od običnog koncerta – bile su to demonstracije zajedništva sa jednim pomerenim svetom otpadnika po sudbini, koji su redom našli svoje utočište na alternativnoj rok sceni. Otpadnika koji su nas toliko podsećali na nas same.https://www.youtube.com/watch?v=914p9EEsQFIČesto se zaboravlja da je pozamašan broj najvažnijih američkih rok figura, zapravo došao iz siromašnih predgrađa velikih urbanih središta, iz malih gradova u kojima nije bilo šta da se radi, ili baš sa sela. Mark je poreklom iz gradića blizu Sijetla, zaista je vozio kombajn kao mali, počeo je da se opija sa 12, do ozbiljne droge stigao sa 18, da bi se odmah obreo i u zatvoru zbog posedovanja iste. Grad odakle je zove se Elensburg, američka država Vašington i ima 21.000 stanovnika. Grad u kome je preminuo zove se Kilarni, Irska i ima 14.000 stanovnika. Između ove dve male cifre, smešten je ceo jedan pogled na svet čoveka koji je želeo da živi samo u mestima gde poznaje sve ljude u svojoj bližoj okolini. I po tome je bio drugačiji od toka civilizacije, koji nalaže da svi živimo jedni drugima na glavi, u megalopolisima. Otpadnik po sudbini.Rok kritičari će se sad polomiti da objasne ko je uopšte bio Mark Lanegan, taj nadahnuti svedok mračne strane života, analizirajući njegova postignuća. A ona nisu mala, pa neka nam bude dozvoljeno da samo navedemo kreativne partnere sa kojima je sarađivao, jer je lista impresivna: osim matične grupe Screaming Trees, tu su bili Kurt Cobain, Queens of the Stone Age, P. J. Harvey, Isobel Campbell (Belle & Sebastian), Greg Dulli (Afghan Whigs), Manic Street Preachers, Moby, UNKLE, Tinariwen, te Slash, Izzy Stradlin i Duff McKagan (Guns N’ Roses), pa čak i poznati kuvar Anthony Bourdain. Njegovih tridesetak ploča bilo je izuzetno ujednačeno, i stalno su zastupale jedan isti, setni sentiment svih iskorenjenih, u kome su se prepoznali svi oni koji nisu uspeli da nađu svoje sigurno mesto na svetu (a takvih je, izgleda, sve više). S vremenom je naučio da svoje američke folk korene presvuče evropskom dekadencijom i postigne efekat noir estetike, kog je samo još Nick Cave uspevao da pogodi tako ubedljivo.Ali njegovo neprikosnoveno i najveće dostignuće u muzici jeste glas: nazalan i jedak, neverovatno sugestivan i potpuno vanvremenski, bio je jedan od najboljih živih vokala američke rok muzike od kraja osamdesetih prošlog veka, pa do juče. Sve što je pevao, ostavljalo je trag kao usijani pečat na koži. Žene su ga obožavale.

Njegov žar istinski ukletog pesnika rokenrola nije ga držao samo na bini, nego i van nje, i zato su mu svi verovali. Nezaboravna mi je anegdota koju sam svojevremeno čuo od njegovog dugogodišnjeg evropskog koncertnog agenta, Ruuda Berendsa (pokretača najpoznatijeg evropskog showcase festivala Eurosonic) – početkom devedesetih, tada mladi Berends, jedan od osnivača čuvene holandske alternativne koncertne agencije Paperclip, zaleteo se u gradić pokraj Los Anđelesa u kome je obitavao Lanegan, da sa umetnikom dogovori turneju, za koju je imao već dosta predviđenih koncerata.Pištolj, nož i špricRuud je jedva našao daščaru na ivici pustinje Mohava, u kojoj je Lanegan sam živeo, ali se nije toliko iznenadio krajnje skromnom kućicom, koliko prizorom kog je zatekao kad je ušao u nju, na dogovoreni poslovni sastanak sa svojim makabričnim klijentom: tu se nalazila samo jedna prostorija, a u njoj samo jedan sto, za njim samo jedna stolica, a na njoj je sedeo Mark Lanegan, sav u crnom, i čekao ga. Na stolu su stajali, pištolj, nož i špric, i ništa više. Mark je upitao svog agenta – „šta imaš da ponudiš?“. Ruud je nekako otvorio svoju akten tašnu i iz nje izvadio gomilu papira sa ugovorima za ponuđene koncerte i dao mu da ih potpiše. U tom ambijentu je dogovorena do tad najveća kontinentalna solo turneja Marka Lanegana. Kad ga je Ruud posle upitao čemu sva ta parada, Mark je konstatovao da se u tom komšiluku nikad ne zna ko može da ti uđe na vrata i to naoružan, te da sve dočekuje na isti način. Otpadnik po sudbini nisi svojim izborom.Nerado koristim reč klasik, ali Mark Lanegan je otišao kao mini-klasik rokenrola. Otišao je ostavivši nam u brzom ritmu 2020. i 2021. pre svega jedan od najboljih solo albuma kao svoje poslednje izdanje (dupli „Straight Songs of Sorrow“), a onda i dve urnebesne autobiografske knjige, od kojih prva razobličava sve klišee o uzvišenosti muzičke karijere, a druga o borbi sa kovidom. Kad čovek pogleda unazad, u njegovom slučaju stvarno nije fraza, ako se kaže da je živeo kao da mu je svaki dan – poslednji.https://www.youtube.com/watch?v=uJDLcaCuFHUNažalost, i stvarno poslednji dan jednom dođe, ali Mark je na to računao i sasvim sigurno sačuvao još neki trik u rukavu, neki as kojim će preokrenuti partiju karata i opet odneti sve. Videćete.Bonus video - Komemoracija Milanu Vlajčiću

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=komemoracijanovinarumilanuvlajiu-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3123819"]