Horor memoari Marka Lanegana: Korona me je umalo ubila

„Gardijan“ donosi odlomak memoara „Đavo u komi“, alternativnog rokera Marka Lanegana, koji se priseća kako ga je Covid-19 ove godine mesecima strpao u bolnicu – i dao mu niz halucinogenih vizija.„Nekoliko dana sam se osećao slabo i bolesno, a onda sam se jednog jutra probudio potpuno gluv. Moja ravnoteža je bila poljuljana, a moj um u nadrealnom, psihodeličnom stanju sna, izgubio sam oslonac na vrhu stepenica. Glavom sam pao na prozorsku dasku dok sam padao niz usko stepenište. Beng. Moja supruga je bila na jahanju tokom dana, a ja sam došao satima kasnije i još uvek nisam mogao ništa da čujem, nesposoban da se pomerim, dve velike otvorene rane na mojoj glavi i koleno koje nije moglo da izdrži nikakvu težinu.Dva dana sam pokušavao da odem od stepeništa do kauča, ali bezuspešno. Nisam mogao da se pomerim, niti je moja supruga mogla da mi pomogne sa mojih 90 kg, pa sam ležao pateći na nekim ćebadima na tvrdom podu. Rebra su mi bila napukla, kičma u modricama, izubijana i bolna, a moje već hronično zbrkano koleno je ponovo nestalo, kao da su mi pocepane neke tetive ili presečen ligament. Moja noga je bila beskorisna. Svaki pokušaj udaha bio je bitka, ma koliko se trudio da da prirodno udahnem vazduh. Iako sam odbio da idem u bolnicu, moja žena je konačno pozvala hitnu pomoć iza mojih leđa i ja sam izveden iz svog dvorišta na kolicima. Na kraju sam završio na intenzivnoj nezi, nisam mogao da udahnem vazduh, i dijagnostikovan mi je neki egzotični novi soj koronavirusa za koji, naravno, nije bilo leka. Bio sam stavljen u medicinski indukovanu komu, čega se nisam sećao.

Sada, mesec dana kasnije, nakon što me nisu posetili samo bizarni snovi, čudne vizije, mračna tama, nepoverljiva sećanja i ponavljajuće halucinacije, sve obeležja bliskih smrtnih iskustava, ponovo sam bio pri svesti. Još uvek na intenzivnoj nezi, kateter mi je gurnut u penis, svaki pokušaj da duboko udahnem – čak i zevanje – naišao je na nepoželjan osećaj udaranja u grudi maljem. Očigledno mi se svetlo skoro trajno ugasilo više puta, prema rečima lekara i medicinskih sestara.Pitali su me tri puta dnevno da li znam gde sam i retko sam davao tačan odgovor. Ponekad bih vozio kilometre da isporučim drogu nekome u drugom gradu, ili rastavljam ukradeni automobil posle ponoći da bih prodao delove. Ponekad bih boksovao krompir i slagao ga na palete u fabrici spuda ili koristio metalne kuke da zakačim bale sena na traktor pod intenzivnim letnjim suncem istočnog Vašingtona, ili bih pijano spremao doručak sa palačinkama i jajima u užurbanom restoranu posle pića i druženja cele noći; nekoliko aktivnosti među mnogima u kojima sam učestvovao u mladosti. Ponekad sam osećao da sam u autobusu za turneju u Sjedinjenim Državama ili Velikoj Britaniji, i sećam se da sam pomislio da sam u vozu, putujući kroz Australiju neko vreme. Kina, Bliski istok, ravnice Kanade i mesta gde sam odrastao na severozapadu Pacifika... Nisam imao pojma odakle su te halucinacije došle, ali su bile uvek prisutne.Od trenutka kada su me izvukli iz sna izazvanog hemikalijama i kada su mi rekli šta se dogodilo i gde sam bio, bio sam odlučan da preživim ovu noćnu moru, iako sam imao vrlo malo toga da kažem, i imao sam nula municije za borbu.Šest nedelja kasnije i još uvek na intenzivnoj nezi, u 3.30 ujutro, budan u guzici, sirov, i dalje u borbi za vazduh. Izbrisan od teške nesanice i dvostrukih udaraca, bilo je očigledno da koliko god sam žudeo za nekim privremenim zaboravom, žalosno neadekvatne količine Serokuela, Ksanaksa i OksiKontina koje sam dobijao nisu mogle da me drže duže od pet minuta – verovatno otkako sam godinama sam uzimao doze istog sranja veličine slona. Za mene je bilo normalno da jedem tablete poput slatkiša i to sam radio toliko dugo da sam zaboravio kako one deluju osim ako me neko vreme ne uhvate bez njih i onda ponovo počnem. I, naravno, nikada mi nije palo na pamet da će možda doći trenutak kada će mi nešto opravdano zatrebati.Pet i trideset ujutru, svetla se pale i gase, medicinske sestre se već smeju i počinju da rade; Nisam mogao da spavam pet minuta da sam hteo, a hteo sam jebeno mnogo. Morao sam da odem odavde, to je bilo najvažnije. Jedna od šarmantnih nuspojava Covida bio je gubitak mirisa i ukusa, zbog čega je sve što sam pokušao da jedem izgledalo kao da je kuvano u kutiji za mačke. Što su doktori više naglašavali važnost jedenja i beskonačno gurali hranu u mene, to je bila manja verovatnoća da ću je staviti u usta.Bio sam na dijalizi, dok su lekari svakodnevno predviđali propast i tugu, pripremajući moju ženu i najbliži krug prijatelja za moju neposrednu smrt, doživotnu dijalizu ili transplantaciju. Rekli su mojoj supruzi da sam rekorder za najduži boravak u ovakvom stanju koji je preživeo u ovoj ustanovi.Znao sam gde se kriju moje preostale vene i mogao sam da im pristupim ako je dozvoljeno, ali poslednja stvar koju lekar želi je da pacijent uradi nešto što ne može. Pokušali su da se dogovore sa mnom: neka pokušaju jednom da izvade iz arterije ili pet puta pokušaju da pronađu konvencionalnu venu. Odmah sam stavio veto na ovaj plan. Bio bih proklet pre nego što dopustim stvarnom doktoru ili bilo kome drugom da me zabije u arteriju. Ranije sam slučajno ubacio heroin u jednu i sećanje na to jadno iskustvo nikada nisam zaboravio. I još pet pokušaja da pogodim normalnu venu takođe mi nije uspelo.Zamolio sam ih da me ubodu u vrat i da završe s tim, ali mladi lekar je izrazio strepnju zbog toga, nikada ranije nije uzeo krv sa nečijeg vrata. U pozadini sam uvek znao da će se te preostale vene u nekom trenutku pokazati vrednim...“Dejan Cukić: Rok muzika je trn u oku ovom vremenu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=dejancukirokmuzikajetrnuokuovomvremenudz-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2868436"]