Upravo objavljeni, posthumni album Dr. Johna, legende muzike Nju Orleansa, podsetnik je kako se sve ono stvarno važno u životu krije u malim i svakodnevnim stvarima.
Dr. John spada u legende rokenrola, i samim tim i u neophodan deo vaše opšte kulture. Doduše, do tog mesta je došao zaobilaznim putem, bez mnogo hitova, ali sa puno standarno dobrih albuma, te – pre svega – stvarajući muzički stil koji je postao sinonim za grad Nju Orleans. Rođen kao Malcolm John Rebennack Jr. godine 1941, preminuo je 2019, radeći na albumu koji je tek sad kompletiran i objavljen pod imenom „Things Happen That Way“ (Rounder).
Osnovna karakteristika njegovog muzičkog izraza je jedinstvena laidback mešavina bluza, džeza, fanka i R&B, osenčena povremenim psihodeličnim eksperimentima i poigravanjem estetikom vudu religije (ili je to možda stvarno bilo upražnjavanje iste?). Scensku personu pod imenom Dr. John, autor je i smislio u svrhu poetskog tumačenja vudua, koji je prvu pop interpretaciju dobio na legendarnom albumu „Gris-Gris“ (1968), čime je započela diskografska karijera ove osebujne ličnosti. Posle par sličnih izdanja, „Dr. John’s Gumbo“ (1972) predstavljao je uspešan zaokret ka mainstream etabliranju i pretvaranju u figuru što na sebe preuzima uverljivo tumačenje standarda muzike Nju Orleansa na savremen način (revitalizovao je stare klasike kao što je „Iko Iko“, tako da su postali svima poznate teme). Sa „In the Right Place“ (1973) mnogo je doprineo da se proslavi tamošnja škola fanka. Lista zasluga Dr. Johna u modernizovanju i plasiranju njuorleanske muzičke zaostavštine u svest savremenog slušaoca – ogromna je.
Dr. John je, pri tom, bio čist original, čovek na svoju ruku. Klavir se pod njegovim rukama pretvarao u kafanskog majstora pričanja priča o raznim autsajderima i njihovim stranputicama. Apsolutno sam siguran da ga je Žikica Simić slušao u toj kafani celog života, mada tvrdi da je bio samo jednom na njegovom koncertu. Mnogi znaju njegove pesme, a i da ne znaju da ih on peva (vidi: „Such a Night”). Ali, osim činjenice da su mu slavni ljudi prilazili sa molbom da gostuju na njegovim pločama (Mick Jagger, Eric Clapton), veličina Dr. Johna pokazala se i na vrlo opipljiv način – u nagradama koje dodeljuje muzička industrija – te je osvajao Grammy čak šest puta, da bi 2011. konačno bio primljen u Rock & Roll Hol slavnih.
Da bi uopšte smeo da se bavi svim tim rabotama, autor je prvo morao da prođe sve i svašta u svom životu: snalazio se gradeći karijeru kao studijski muzičar, učio se estradnim trikovima od starijih (čuveni Professor Longhair mu je u tome bio glavni uzor), doživeo je da mu metak polomi prst na koncertu i tako prekine karijeru uzornog gitariste (zato se okrenuo klaviru), pa i da provede kraće vreme u zatvoru zbog kontakata sa narko-podzemljem. Za razliku od raznih današnjih jutjub / insta / tik-tok pojava koje se samo predstavljaju kao ličnosti što imaju nekakav život – nekada su ljudi bili stvarno stvarni, pa im se zaista svašta dešavalo, te su živeli i sa posledicama svojih loših izbora. Dr. John je svakako našao cool način da nekako izgura kroz sve nedaće, i uvek je raspoložen izlazio na scenu, sa koje je obavezno širio samo mir, spokoj, mudrost i dobro raspoloženje. Zbog svega pomenutog, decenijama je bio jedan od najomiljenih likova svih poznavalaca dubljih tajni rokenrola.
Album „Things Happen That Way“ dugo je bio najavljivan kao njegov kantri projekat, i on ovde s pravom preuzima ugao gledanja i zvuk iz ovog žanra, naravno, na način Dr. Johna. Ne samo što je autor uvek iskazivao poštovanje za taj svetonazor, nego je dostojanstveni, mirni country & western ton, upravo ono što pristaje njegovom finalnom iskazu. Možda nije bilo planirano da ovo bude njegova oproštajna ploča, ali „stvari se tako dešavaju“, kao što sam reče… Ove pesme zato beleže neke od poslednjih trenutaka ovog autora, već svesnog da se neće još puno puta ogrejati na suncu Lujzijane.
Dok mu je srce polako popuštalo, Dr. John je između 2017. i 2019. snimao u Nju Orleansu sa gitaristom i producentom Shane Theriotom i mnoštvom poznatih gostiju i prijatelja. Konačan proizvod je pred nama, kao svedočanstvo o jednoj karijeri i jednom životu koji je prošao u uživanju u svemu onome što muzički svet može da pruži. Zato je veoma odgovarajuće što počinje sa savršenom, klupski obojenom obradom „Funny How Time Slips Away“, klasika Willie Nelsona, uz ironičan osmeh iniciran već i samim naslovom, dok je sledeća baš „Ramblin’ Man“, Hanka Williamsa, koji je stvorio kantri u modernom obliku – dirljiva priča o lutalici, svakako je ovde neka vrsta epitafa otpevanog samom sebi. U istom opraštajućem tonu je i tradicionalni spiritual iz XIX veka „Gimme That Old Time Religion“, gde se u duetu sa Dr. Johnom i lično pojavljuje Willie Nelson, jedna od definišućih ličnosti američke muzike.
Dr. John sigurno nije želeo da sve prođe, a da ne zasvira jednu od svojih najpoznatijih numera sa nekim mladim junošama – „I Walk On Guilded Splinters“ spada u njegov kanon vudu-religioznih pesama i još jednom objašnjava ovu neobičnu ličnost kao spremnu na sve izazove, telesne i duhovne prirode, dok ga na tom putu ovom prilikom podržavaju Lukas Nelson i Promise Of The Real, stalni pratioci Neila Younga u poslednjoj deceniji. Veličanstvena „I’m So Lonesome I Could Cry“ Hanka Williamsa, dobija drugu dimenziju kad je Dr. John tumači prigušenim, dubokim glasom, kakav do sad nismo čuili od njega, očigledno znajući da je kraj puta možda iza ugla. Zato je jednako herojski to što „End of the Line“, iz repertoara Traveling Wilburys, ovde dobija razigrano njuorleansko čitanje, koje podrazumeva slavljenje života, čak i na njegovom završetku – čuveni vokal Aarona Nevillea i mlade Katie Pruitt dodaju na životnosti.
Potom slede tri nove kompozicije Dr. Johna, pomalo revijalnog karaktera: „Holy Water“, „Sleeping Dogs Best Left Alone“ i „Give Myself A Good Talkin’ To“, na kojima kao da je hteo još jednom da se podseti kako izgleda živeti punim plućima. Zato finalna „Guess Things Happen That Way“, proslavljena od strane Johnny Casha, dobija novu, neslućenu dubinu, u ovom nežnom, potresnom oproštaju od voljene drage. I dok se odvaja od nje, jasno vam je da se Dr. John u stvari odvaja od sebe.
Ovakve ploče više se ne prave. Lament koji se čuje u ovim pesmama, nije lament ogorčenja, nego lament nad prolaznošću koja nas sve čeka. Svaki put kad odbroji displej u uglu vašeg telefona ili kompjutera, vi ste jedan minut kraće na Zemlji. Dr. John je to hteo da nam poruči, kad je samo naizgled neobavezno rekao da se, eto: „stvari tako dešavaju“.
Bonus video: Kurt Kobejn
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare