Izgleda da ljudi pevaju najpozitivnije pesme tek kad napune 80 godina. Sve o tome možete saznati na novom albumu Davida Crosbyja, legendarnog kantautora iz hipi vremena, koji nam donosi mnogo ljubavi za život, bezgraničnu toplinu i nekoliko dostojanstveno dobrih pesama.
Kad je u martu mesecu ove godine Lana Del Rey rešila da završi svoj odlični album Chemtrails Over Country Club pevajući Joni Mitchell i jednu od njenih najboljih kompozicija svih vremena, poluautobiografsku “For Free”, imala je na umu statement kojim je htela da kaže kako i ona pripada velikom bratstvu muzičara što žive samo za muziku. Ali, kad je tu istu pesmu, kojom se definiše sudbina umetnika, nedavno snimio David Crosby za svoju istoimenu, najnoviju solo ploču For Free (BMG), ona je zazvučala kao već odavno zapisana sudbina, kakvu je proživeo neko ko drugačije nije ni umeo.
I zaista, životna priča američkog kantautora starije generacije, Davida Crosbyja, zvuči kao da je smišljena da se pretoči u filmski scenario o istoriji rokenrola. Uzmimo samo to čime se Crosby bavio i gde se sve pojavio: svirao je u The Byrds, jednom od ključnih kalifornijskih psihodeličnih rok bedova 1960-ih; otišao je nezadovoljan i sa drugarima napravio Crosby, Stills, Nash & Young, prvu pravu supergrupu, s kojom je snimio remek-delo Déjà vu, te organizovao prve prave stadionske monster turneje tokom 1970-ih; otkrio je Joni Mitchell u baru na Floridi i dovezao je svojom jahtom u Kaliforniju, gde je postala zvezda za sva vremena; nastupao je na Woodstocku; upražnjavajući strasno svoj nepatvoreni hedonizam, probao je sve što se u životu moglo probati, te je imao uspone i padove kao niko, da bi tokom 1980-ih par puta završio u zatvoru zbog posedovanja narkotika i oružja; operisao je jetru da bi preživeo, uz pomoć donacije Phila Collinsa; sve vreme se natezao sa prijateljima, vraćao im se, i potom pravio uspešne comeback koncertne turneje; za svoja umetnička postignuća, primljen je dva puta u Rock and Roll Hall of Fame, sa The Byrds i CSN&Y; dobitnik Grammy nagrade postao je još 1969, i uglavnom je prodavao ploče u zlatnim tiražima; našao je svog, nekada davno na usvajanje datog sina, Jamesa Raymonda, postao drugar sa njim i sada stalno zajedno snimaju; bio je donator sperme poznatom lezbejskom paru Melissa Etheridge i Julie Cyphe, čijeg je sina Becketta veoma voleo, ali je on tragično stradao od overdosea u 21. godini; rođeni brat mu je izvršio samoubistvo; definitivno se sa svima posvađao u poslednje vreme, uključujući Nasha, Stillsa i Younga; umesto s njima, u poslednjih 5 godina sam je snimio nekoliko iznenađujuće dobrih albuma, od kojih je najnoviji For Free – najbolji.
Verovatno postoji dosta pitanja koja bi trebalo postaviti hipi generaciji, posebno kad je u pitanju određena naivnost, ali nikad se ne sme dovesti u sumnju progresivna generacijska hrabrost, osećanje solidarnosti, pa i časti, čime su nagrizli dotadašnji korumpirani globalni status quo, donekle promenivši svet. Jedna stvar koju sam lično naučio od starih hipika, jeste da razlikujem folirante. Samo da su time doprineli modernoj pop kulturi u njenoj uličnoj varijanti, trebalo bi zapamtiti taj nauk.
David Crosby spada u najbolje autorske izdanke upravo te kontrakulture. Jedna stvar je sa njim jasna: bio je svakakav, ali nikad nije izdao svoje ideale, i samo to je dovoljno da ga smatramo istorijskom rokenrol figurom. Očigledno je već i po tome što je stalno snimao sa prijateljima, a vrlo malo gurao sebe u prvi plan: kao da mu je uvek bio važniji osećaj zajedništva sa drugima, kog su oličavale astralne vokalne harmonije izgrađene sa njima, po kojima će zauvek ostati upamćen. Tako ga susrećemo na mnogobrojnim izdanjima Crosby, Stills, Nash & Young, kao i Crosby, Stills & Nash, te Crosby & Nash, dok solo abume kao da nije previše ljubio – ovo je tim čudnije kad shvatite da je onaj jedini kog je napisao u “zlatno hipi doba”- zapravo čisto remek-delo tog perioda If I Could Only Remember My Name (1971), jedna od najpotcenjenijih ploča svih vremena, što još uvek dokazano inspiriše usamljene folk kantautore svojom nezemaljskom lepotom i slobodom (ne propustite reizdanje najavljeno za oktobar!).
Crosby se tek nedavno upustio u komponovanje samostalnih projekata, od kojih je najbolje prošao prvi u nizu Croz (2014), mada su na vrlo dobre kritike i stalan odziv publike naišli i ujednačeni Lighthouse (2016), Sky Trails (2017) te Here If You Listen (2018). Ova prolongirana fusnota njegove karijere, konačno nam ga predstavlja kao veoma značajnu zasebnu kreativnu ličnost, pa je neka vrsta kosmičke pravde zadovoljena činjenicom da je sa For Free smogao snage da suptilno zaokruži ovu etapu, malim, duševnim albumom iz samog vrha njegovog stvaralaštva. Sa jedne strane, lepo je opet osetiti prebogatu unutrašnju lepotu koju David opet ima da podeli sa svetom, evo pred kraj svog puta – a sa druge, ploča deluje nekako mangupski živo, upravo jer ne boluje od suvišne patetike. Ona nam donosi pravog Davida Crosbya, kakav je uvek bio: pronicljivog pesnika-posmatrača što bez odmaka voli ljude, i detinjeg čoveka od 80 leta, koji nikad neće ostariti.
Teško je precizno opisati šta to David Crosby čini pesmama, pa su one uvek tako jedinstveno njegove. Skoro uvek su klasičnog oblika – ali on ih nekako promeni iz unutra, udahne im čulnost i duh, na način na koji to rade samo najveći. Poznavanje džeza mu služi da u njih unese jednu tananu dozu improvizatorske nepredvidljivosti, sa neočekivanim, prefinjenim prelazima, kakve srećemo samo kod njega i Steely Dan. Ali, verovatno ključnu razliku u njegovom najboljim stvarima, pravi jedan opšti humani sentiment koji kazuje da smo svi isti – braća i sestre – i da ono što se dešava nekom negde, može da se dogodi i jednom od nas. Svaka njegova priča zato deluje kao da u njoj učestvujemo.
Odličan omot albuma naslikala je, ni manje ni više, nego Joan Baez, ikona protestnog folk pokreta 1960-ih, i Davidova kratkotrajna ljubavnica sredinom 1970-ih. Ima tu još prijatelja, pa funkičnu “Rodriguez for a Night” potpisuje i čuveni Donald Fagen iz pomenutih Steely Dan, ali glavnu ulogu na For Free igra James Raymond, Davidov sin, kao koautor i producent. Vrlo je verovatno da on udahnjuje zaraznu pozitivnost svom ocu na “I Think I”, nekoj vrsti proglasa čoveka koji veruje da je na pravom putu, isto kao što čini da “Secret Dancer” i “The Other Side of Midnight” zazvuče baš onako kako očekujemo – kao vredni novi dodaci estetici CSN&Y – nikako ne zastareli. U istom smeru idu karakteristična Crosbyjeva zapažanja stvarnih posledica političkih dešavanja po ljude, kroz susrete sa likovima neobičnih sudbina u “Shot at Me” (gde susreće veterana sa Bliskog Istoka) i “Ships in the Night” (razgovor razdvojenih). Završna “I Won’t Stay for Long”, predstavlja nesvakidašnji primer opraštanja od samog sebe, kroz poruku ljubavnici, čin za koga je još samo Leonard Cohen imao snage.
Pravi biser je, naravno, “For Free” (featuring Sarah Jarosz), još jedan od učestalih omaža Joni Mitchell, koji bar dolazi od nekog ko je zaista bio predmet njene ljubavi. I stvarno, David peva ovu pesmu uživo već neko vreme, jer sasvim sigurno prepoznaje dublju poruku u ovoj storiji o uličnom sviraču što svira džabe na uglu, dok ga bogato plaćeni muzičar gleda sa željom da i on malo zasvira sa njim, bez obaveza – muzike radi. Prave stvari se uvek dešavaju na ulici.
Ova priča na temu muzičara koji sviraju for free, ima svoj konačni obrt u realnom životu. David Crosby je nedavno morao da proda ceo svoj katalog pesama, iz egzistencijalnih razloga, da bi mogao da ostane u svojoj običnoj, ne-luksuznoj, porodičnoj kući. Kako je sam objasnio: nekad su muzičari zarađivali od prodaje ploča i koncerata – onda je došao streaming od koga muzičari ne zarađuju ništa, samo servisi i izdavačke kuće; potom je stigao i kovid, pa koncerata više nema. Jedino što mu je još ostalo da proda, bila su prava na svoje kompozicije.
Kao što ste primetili, u okviru ovih kolumni u kojima prikazujemo aktuelne albume iz svetske produkcije – možete čuti određene pesme. Verovatno vam nije palo na pamet da zapravo ni dinar ne plaćate za to, te da autor i izvođač ne dobijaju ništa za svoju kreaciju i rad. Danas to smatramo normalnim, jer se uvrežilo shvatanje kako za slušanje muzike i ne treba plaćati… Ali, nije tako bilo donedavno, istorijski posmatrano – ona se normalno kupovala, da bi je i sutra bilo. Sada, kad svaki muzičar stoji na internet ćošku i svira besplatno, David Crosby želi da nam novim albumom For Free kaže kako je sviranje za džabe na ulici nekad davno bilo izbor, a danas je moranje.
Ipak, ni pod tim uslovima ne treba izgubiti dušu.
Bonus video:
Nova super lista
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar