Piše Dragan Ambrozić: Robert Plant i Alison Krauss, istorija melodrame

Kad su Robert Plant i Alison Krauss dobili 6 Grammy nagrada za svoj prvi zajednički album Raising Sand godine 2007, prodajući usput par miliona primeraka, izgledalo je za trenutak da svet opet ima vremena malo da zastane i obrati pažnju na sviranu i pevanu muziku, umesto one programirane. Ploča je  svojevremeno bila fenomen na više nivoa – neočekivano je ujedinila dva biserna talenta koja dolaze iz dve posebne tradicije (hard rock vs bluegrass), dve zasebne epohe (sedamdesete vs devedesete) i, naravno, dva drugačija rodna iskustva (žensko vs muško). Najbolji svetski producent ovog smera – T-Bone Burnett – vešto ju je režirao, odabravši kompozicije tako da spoji njihove glasovne mogućnosti u jedinstvenu priču, obojenu zvukom moderne americane. Bio je to prvi signal da se ovaj podžanr pretvara u visoko-komercijalnu nišu, potom su usledili uspesi grupe The National, da bi danas i Taylor Swift i Lorde snimale intimne ploče u tom stilu. U retrospektivi je jasno da je Raising Sand, u stvari, najavio ovaj novi mainstream fenomen.Upravo objavljeni Raise the Roof (Rounder/Concord), nastavlja tamo gde je ovaj par giganata stao pre 14 godina. I dalje su to „onaj“ Robert Plant, nekada simbol epohe kao frontmen Led Zeppelin, i „ona“ Alison Krauss, najnagrađivanija pevačica country i bluegrass zvuka ikada, žena sa najviše Grammy nagrada u istoriji posle Beyonce (27) – ali, čuveni vokali su ovde uzeli komande u svoje ruke, umesto da budu vođeni tuđom rukom, i još organskije spojili svoje talente. Tajna je u tome što su na novom albumu Plant i Krauss u potpunosti sami izvršili odabir pesama, dajući ploči atmosferu zajedničkog uživanja, kao kad se posle neke večerinke zapeva ono što se voli. Saradnici su uglavnom ostali isti – impresivan spisak predvodi ponovo jedinstveni T-Bone Burnett, prisutan pre svega kao producent magičnog dodira kad je u pitanju roots muzika, ali i svestrani muzičar, a tu su i Mark Ribot, Ben Frisell, David Hidalgo, Buddy Miller, sve sami majstori svojih instrumenata, neočekivanog jazz (velikani Ribot i Frisell pre svega) ili očekivanog country-folk porekla (Hidalgo je jedan od osnivača ključne latino rok grupe Los Lobos, dok Miller ima zavidnu reputaciju i kao studijski muzičar, i kao autor).

I kao da je trebalo da se svet stvarno sruši, da bi ljudi ponovo našli vremena za sebe, ovaj album nas uči da ponovo slušamo muziku, od početka, i u tišini.

Opis tužnih dešavanja

Neke ploče liče na putovanja.Album Raise the Roof donosi osećaj putovanja kroz epohe i predele u kojima se uvek iznova dešava ljubavni razlaz između dvoje. Oni su iz nekog razloga onemogućeni da se nađu ili ostanu zajedno – bilo zbog neke više sile, bilo zbog problema između njih. Melodrama ovde večno traje.Ova storija o lutajućim srcima, koja se nikad više ne nalaze, ispričana je kroz autorski koncept kojim se stara muzika pretvara – strasnim novim čitanjem – u nešto sasvim drugo, što pripada svetonazoru kreatora i govori ponešto o današnjici (slično kao u slučaju ovogodišnjeg The Black Keys –Delta Kream). Za mnoge slušaoce, ovo će biti ravno otkriću jednog izgubljenog kontinenta. Toliko davnašnje muzike i dalje tajno šapuće istine o našim nazovi modernim životima... u kojima je sve još uvek isto kao i pre sto godina – sreće nema ni za lek.https://www.youtube.com/watch?v=etwD0lk2k-oPri tom, nije toliko ni važno koje su se sve pesme ovde našle, koliko činjenica da predstavljaju određene ličnosti, što su zadužile popularnu muziku svojom vizijom. Plant i Krauss su jednako pažljivo birali ljude čija dela će obraditi, koliko i njihove kompozicije – lične istorije potpisnika donose nam dodatnu humanističku poruku. Kako drugačije objasniti ovaj spoj ukletih sudbina i ljubavnog žara i bola zapisanog u tekstovima, sa anđeoskim izvođenjima sjajnih pesama, koje, naravno, nikad nisu bile hitovi? Kao da nadneseni nad ono što te kompozicije znače, njih dvoje žele da nam kažu da se niko neće izvući, ali da baš zato treba uvek pokušavati, a primere nalaze u životopisima samih autora.https://www.youtube.com/watch?v=v0KlBoY96XgTako ovde prvo nalazimo besmrtne i uspešne, koji su napravili velike karijere i živeli od svog rada, no ipak su upoznali nedaće zaljubljenih. Everly Brothers su stvorili model harmonizovanog pevanja, koji je osvojio srca mnogih i uticao na zvuk šezdesetih, ostajući kao trajna vrednost u pop muzici (Don Everly je preminuo u avgustu 2021) – „The Price of Love“ praktično otvara album, govoreći odmah o ceni koju svojom krivicom plaćamo za romantično idealizovanje onih koje volimo; Allen Toussaint ikona je Nju Orleansa i njegove rhythm and blues škole –  „Trouble with My Lover“ priča nam o varljivoj vezi sa nestalnom ličnošću; Merle Haggard jedna je od najvećih country zvezda, čovek koji je, kako kažu, savršeno razumeo teme radničke klase – „Going Where the Lonely Go“ klasičan je lament nad usamljenošću, koja još više peče posle odlaska drage.https://www.youtube.com/watch?v=ZxEy00HYRfcU sred ploče oduševljavaju dve razoružavajuće slatke numere, u kojima u prvi plan izbija nevinost ljubavne želje – južnjački soul „Searching for My Love“ Bobby Moorea & the Rhythm Aces, donosi nam zaludnu potragu za voljenom osobom koju smo povredili, a „Can't Let Go“ Randy Weeksa, poznatu iz repertoara neukrotive Lucinde Williams, opevava svima poznat neizdrž da se ljubavnik ipak ne pusti da ode tek tako. Ali ovo je samo gorko-vesela pauza.https://www.youtube.com/watch?v=P6U4iwIJO34Stvari onda postaju mračnije: sledi defile onih koji nisu imali mnogo šanse u životu. Zagonetna Geeshie Wiley ostavila nam je potresnu „Last Kind Words Blues“, kao jednu od najepših ranih bluz pesama stvorenih ženskom rukom – samo da bi nestala u ponoru vremena, da joj čak ni fotografija ne ostane zabeležena. Ola Belle Reed bila je poznata folk pevačica, ali iz zabačenih Apalačkih planina, gde je – ne silazeći sa njih – komponovala vapijuću „You Led Me to the Wrong“, u kojoj se ispoveda osuđenik na smrt koga je varala njegova izabranica, te je rešio da ubije konkurenta. Mora biti da je Plant lično izabrao dve prisutne engleske folk veličine za ovu priliku, jer je i te kako dobro znao za njih na počecima svoje karijere (dokumentovano su uticali na Led Zeppelin) – Bert Jansch bio je prvi veliki autor te scene, i na „It Don't Bother Me“ se obračunava sa lažima o sebi; sledi ga njegova zaboravljena muza Anne Briggs, sa pesmom „Go Your Way“, o rastanku i čežnji koja neće nikad prestati.https://www.youtube.com/watch?v=hvVGCYWpRQ8Za sam kraj nas čeka skoro poskočica: tribalni ritam „Somebody Was Watching Over Me“, malo poznate Brende Burns, zaokružuje ovo putovanje opisom hoda po dnu siromaštva i izvlačenja iz njega, kroz šta je narator prošao, da bi na kraju shvatio da ga je neko ko sve posmatra odozgo, ipak, celo vreme čuvao.

Bez sebe se ne može

Ljudski glas je ovde doživeo apoteozu kakva se ne sreće svaki dan. Iz numere u numeru slušamo njegove mogućnosti da otvori nove emotivne pejzaže, za koje nismo ni slutili da postoje. Uz to, kao da Plant poklanja Kraussovoj pesmu koju voli, a onda ona njemu uzvraća. Njih dvoje dolaze iz dve različite tradicije vrhunskog pevanja – Robert pušta glas kako želi u tom trenutku, neprekidno improvizujući, dok Alison peva po pravilima svog žanra, onako kako treba u countryju, da bi se harmonizovali glasovi. Sjediniti ih, bilo je teško, ali krajnji rezultat je čista lepota, u čije ime oni skupa govore.https://www.youtube.com/watch?v=XWmHFLLwJHITa lepota dolazi iz saznanja sadržanog u odabranim obradama – ljudskost i potreba za zajedništvom ne mogu se uništiti, uprkos nedaćama i nepovoljnom razvoju dešavanja, zato nikad ne treba odustajati od sebe. Obično ništa drugo i nemamo na ovom svetu.https://www.youtube.com/watch?v=2O4cjqPJZ3sBonus video:Glas, dirka, bas

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabasstompinatthesavoy-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2775217"]