Mory Kante, glas slobodne Afrike – sećanje Dragana Ambrozića

Njegov svetski hit „Yé ké yé ké“, kao i album „Akwaba Beach“ iz 1987, potpuno su promenili globalnu percepciju Afrike, uvodeći je na velika vrata u moderno doba pop muzike. Za života bio je ambasador dobre volje Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO), pri UN. Onemogućen da putuje u Francusku zbog pandemije koronavirusa, umro je pošto nije mogao da dobije redovan tretman svoje hronične bolesti.Kante je rođen 1950. u selu Albadaria pored Kissoudougoua u Gvineji, blizu izvora najveće zapadnoafričke reke Niger – od malena je odgajan u tradiciji griota, narodnih pevača koji čuvaju istoriju svojih zajednica, u okviru brojne Mandinka nacije. Obredi kojima se osoba posvećuje za ovu misiju počinju praktično još tokom trudnoće majke, a nastavljaju se od prvog dana rođenja – Mory Kante je već sa tri meseca učen da igra, sa godinu dana da peva, a odmah posle osnovne škole roditelji su ga poslali u Bamako, glavni grad susednog Malija, na obrazovanje o griotskim praksama.

Početkom 1970-ih tamo je žario i palio čuveni sastav Super Rail Band of the Buffet Hotel de la Gare, Bamako, u kome su svirali najbolji regionalni muzičari, uključujući Salifa Keitu, jednog od najvažnijih afričkih pevača svih vremena – grupa je značajna zato što je među prvima povezala tradicionalnu muziku sa tada popularnim kubanskim uticajima. Malo vremena je prošlo, a talenovani Mory Kante obreo se u njemu kao gitarista, te povremeno kao vokal, usput učeći da svira i koru, lokalni žičani instrument sličan harfi. Po odlasku Keite, od 1973. nametnuo se kao lider orkestra, vodeći ga na turneje po celoj Zapadnoj Africi – ali mu ovi uspesi nisu bili dovoljni, te on u sledećem periodu kreće u solo karijeru, razvijajući sopstveni muzički izraz i inkorporirajući u njega nove tehnologije i svest o savremenim umetničkim tokovima.Selidba u Pariz bila je nalik na mnoge gastarbajterske priče, ali nakon dva od strane kritike lepo ocenjena albuma, Mory Kante snima prvi veliki afro-dance hit – legendarnu numeru „Yé ké yé ké“. U pitanju je trijumf koji je postavio ceo jedan kontinent na mapu pop muzike: vrtoglava melodija za pamćenje, neodoljivo furiozni ritam i blistava duvačka sekcija, zvuci kore po prvi put na top listama, kao i jedinstveno Moryjevo pevanje praćeno karakterističnim dozivanjem sa pratećim pevačicama – sve to dotad nikad nije bilo puštano na evropskim i američkim radio stanicama. Ovaj evergrin globalizacije, koji je svojevremeno bio prvi afrički singl prodat u preko milion primeraka, i sad je popularan. Album „Akwaba Beach“ sa koga potiče, ni danas nije izgubio na autentičnom crossover kvalitetu, ne odstupajući od beskompromisnih solo deonica na tradicionalnom instrumentu, što je bilo neobično i hrabro za jedan pop proizvod produciran u elektro-duhu pompeznih 1980-ih.https://www.youtube.com/watch?v=BVmS0SSSdWM&feature=emb_logoNaravno, njegova pojava u prvi mah izgledala je kao osvežavajuća egzotika, ali nazivanje nečeg „egzotikom“ samo je način za prihvatanje onih drugačijih kroz stereotipe, pa je autor ovim uradio najviše što je mogao za predstavljanje svoje kulture Zapadu. Još nekoliko uspelih kompozicija sa pomenute ploče doprinelo je da se ovaj zvuk premijerno čuje širom sveta, nagoveštavajući skori dolazak i drugih umetničkih ličnosti iz tog podneblja. Slobodarska tema „Africa 2000“ priželjkivala je da se sve tamošnje zemlje ujedine do pomenute godine – što se nikad nije obistinilo, ali ova lekovita utopija svejedno i dalje pokreće samosvest i snove mnogih po sve brže rastućim gradovima Crnog kontinenta. Pišući u tom trenutku recenziju za „Beoramu“ (beogradski mesečni vodič kroz kulturu), sročio sam da je Afrika već u 2000-toj, zato što poštuje samu sebe – za razliku od nas. I zaista, koristeći svoju tradiciju kao temelj, Mory Kante načinio je taj ogroman korak kojim je doveo svet u Afriku i Afriku u svet, stvarajući novu kulturnu ravnopravnost. Velika misija ovog postmodernog griota time je završena – istorija je ponovo mogla da počne.Nije ni čudo da se na vest o smrti Mory Kantea prvi oglasio Youssou N’Dour – on i Salif Keita su u isto vreme pokušavali da se probiju, i ovakav hit im je otvorio vrata; za njima su stigli mnogi drugi, od Ali Farka Tourea preko Rokie Traorea do Tinariwen, utirući put za novu generaciju današnjih podsaharskih umetnika kojima je naša planeta globalna pozornica. Zahvaljujući postignuću Mory Kantea, biti iz Afrike danas znači da i te kako pripadaš svetu, barem kao njegovo siromašno predgrađe – kao i da umeš da uživaš u životu.