Moj jedini greh je što sam pobedio na Javnom konkursu za upravnika nacionalnog teatra i što sam priznat od Upravnog odbora i Ministarstva kulture. Razlog zbog čega me Vlada nije imenovala je verovatno što sam bio politički nepodoban, kaže za Nova. rs Božidar Bobo Đurović, prećutno zabranjeni reditelj koji već osam godina prima platu u Narodnom pozorištu, a ne sme da režira.
– Tačnije, 11 godina, jer sam u vreme Slobodana Miloševića tri godine bio bez posla u svojoj kući – podseća naš sagovornik.
Đurović je bio upravnik Narodnog pozorišta od 2009. do 2012. kada je smenjen pre isteka mandata.
On je potom na osnovu javnog konkursa 2015. izabran od tadašnjeg Upravnog odbora za upravnika Narodnog pozorišta koji ga je predložio Ministarstvu kulture (u vreme kada je ministar bio Ivan Tasovac), a ono je ovu odluku prosledilo Vladi Republike Srbije. Međutim, njegov izbor nikada nije stavljen na dnevni red.
U tom periodu od godinu i po dana, navodi Đurović, pozorište je bilo pravni improvizorijum jer nije imala Upravni odbor koji je podneo ostavku zbog Vlade Srbije.
Novi ministar kulture Vladan Vukosavljević je povukao predlog o njegovom imenovanju, zbog čega je novi Upravni odbor raspisao novi konkurs za upravnika, peti po redu za samo četiri godine. Ovo je uzburkalo kulturnu javnost, usledio je apel uglednih umetnika i intelektualaca upućenog Vladi Srbije i Ministarstvu kulture da pokrenu postupak za utvrđivanje odgovornosti UO Narodnog pozorišta i hitno obustave proces izbora novog upravnika dok se zakonski ne okonča prethodni konkurs. Kako se od toga nije odustalo, advokati Božidara Đurovića podneli su tužbu zbog povreda prava njihovog klijenta i tražili su poništavanje aktuelnog konkursa za izbor prvog čoveka nacionalnog teatra…
Mnogi bi vam pozavideli na tome što uredno primate platu, a ne radite?
– To je najmonstruozniji čin. Mnogo je čovečnije nekome dati otkaz, ali reći i zbog čega. U dva navrata sam se obraćao Upravnom odboru sa konkretnim predlozima, nisu mi ni odgovorili. Ali, živeti na Balkanu a nemati nemilih iskustava je potpuno neprirodno. Mi smo nekako genetski predodređeni, kako je govorio Andrić, da trpimo ili da činimo zlo.
Šta vi trpite?
– Reč je o jednoj vrsti prividne slobode, suptilnom ubijanju ljudi. Apsolutno je nebitan posao kojim se bavite i kako se njime bavite. Neumetnički razlozi su presudni. Ja sam poslednji čovek koji bi trebalo da se žalim. To je moj izbor. Moje nepristajanje na nešto što se ovde podrazumeva u ovim okolnostima. I nije nikakva hrabrost, to je jednostavno način mišljenja i način života, moralna norma. Kompromis – da, ali postoje granice u svemu, posebno u kompromisu. Često citiram divnu italijansku misao “da svinje i umetnike cene samo posle smrti”. Najpoznatija književna polemika svojevremeno je bila između Danila Kiša i Dragana Jeremića, a obijca su sahranjena u Aleji velikana u istom grobu. Toliko o našem ukusu a da ne govorim o tome da li danas iko živi zna ko je Jeremić, a dobro se zna ko je Kiš.
U pozorišnim kuloarima se pričalo da je i vaša supruga, glumica Biljana Đurović, trpele posledice cele ove situacije?
– Čuo sam razne priče pa i te da je ona nepoželjna zbog mene, ali za to nemam dokaz. Ono što je ona sigurno istrpela jeste moj princip što u svom mandatu nisam zapošljavao blisku rodbinu i prijatelje čak i onda kada oni to zaslužuju. I zbog toga moja supruga nikada u mom mandatu nije mogla da bude član Narodnog pozorišta. A bilo je pritisaka, na sreću ne od nje, nego od javnosti jer ona je stvarno dobra glumica a bila je bez posla. Nekoliko puta je samo uskakala u neke predstave kao zamena. Ona ni danas nema svoju pozorišnu kuću. Ali, nisam hteo ni da režiram u svom mandatu i jedini presedan koji sam napravio bio je kada je Jurži Mencl to poželeo. Čovek jednostavno ne sme da zloupotrebljava svoj položaj.
Početkom godine ste izjavili da ćete se žaliti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu?
– Ne, ipak neću. Hteo sam zakonski da se borim za pravdu ali sve je izgubilo smisao. Osim jednog spora, izgubio sam sve druge u domaćem zakonodavstvu. Iz Advokatske kancelarije Vladimir Horovic iz Novog Sada preporučeno mi je da ne idem u Strazbur jer su oni tamo prenatrpani predmetima iz Srbije i nisu u situaciji da sve rešavaju, tako da vraćaju predmete. Želeo sam to, ne da bih ponovo bio upravnik Narodnog pozorišta, nego me zanima kakav sam bio upravnik. Uprave se smenjuju, prećutna zabrana rada ostaje. Kultura je u rukama nemilosrdne i osvetoljubive dnevne politike.
Šta vam je dalo snagu da istrajete?
– Bio sam veoma radostan što me je tada podržala javnost, velikani, među kojima su i Ljubomir Simović, Dušan Kovačević, Goran Marković, Vladimir Veličković, Dragan Velikić, Žarko Trebješanin. Samo da budem jasan, nisu oni podržali mene, nego princip. Problem kod nas je što je sve personalne prirode. Nebitan sam u odnosu na Narodno pozorište, tačnije svi smo nebitni i ničija biografija ne zaslužuje, ili teško zaslužuje, da se na bilo koji način poredi sa ovom ustanovom.
Da li verujete u promene?
– Ja nemam alternativni narod ni alternativnu državu ali ta mera kritičnosti je mera moje ljubavi a nipošto nečeg drugog. Sloboda se ne dobija, ona se otima i skupo košta. Naš narod misli da je vlast večna. A svaki dan vlasti je za nas dan manje. I ako nas Bog ne pozove ranije, dolazi trenutak kada treba sići sa tog trona, kakav god da je on. Zato mislim da bi trebalo razmišljati ne kako se popeti na tron, nego kako sići sa njega. Jer, ko god nema svest o tome, njegov kraj će biti užasan.
Šta je za vas predstavljalo i šta danas znači Narodno pozorište?
– To je bila moja druga kuća na koju sam i danas ponosan.
Moja umetnička dubina kretala se u tri pravca. U rediteljskom, meni najdražam, u menadžerskom, i pedagoškom. Život u Narodnom pozorištu i dužnost upravnika svuda su mi otvarali vrata, a od mene je zavisilo da li će ona biti širom otvorena ili ću ih zatvoriti. Ostala mi je jedna neostvarena želja. Bio sam dogovorio da Miloš Forman kod nas režira “Prodanu nevestu” i kada su me smenili od te saradnje nije bilo ništa. On je pristao, rekao da ne može da radi sam jer je bio već u poznim godinama. Trebalo je da rade i njegovi sinovi koji su moji vršnajci.
Ipak, srećom, i danas režirate.
– Drago mi je što su malobrojne predstave koje sam radio u Narodnom pozorištu kao što su “Zagonetne varijacije” bile na repertoaru skoro 20 godina, “Tužna je nedelja”, “Cijanid u pet“, „Bal pod maskama“ . Ukoliko to nije pokazatelj kvaliteta, onda ne znam šta je. U Zvezdara teatru se igra moja “Večera budala”, ovo je 13. sezona, režiram jedan divan komad Vladimira Đurđevića “Berači snova”, zbog korone smo trenutno prestali da radimo i ako bude sve kako treba 29. oktobra će biti premijera u tom pozorištu. Bavim se i pedagogijom na dva fakulteta, i to mi donosi veliku radost, jer mladi ljudi vas uvek bude i ne daju vam da se uspavate nego vas stalno podsećaju da ste živi – zaključuje Božidar Bobo Đurović.
Božidar Đurović (60) je diplomirao pozorišnu režiju na Pozorišnoj akademiji u Pragu 1988. godine. Stalni je reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je bio direktor Drame i upravnik. Na njegovu ideju osnovan je Muzej Narodnog pozorišta 2010. godine.
U nacionalnom teatru je režirao komade „Zagonetne varijacije“, „Tužna je nedelja“, „Sabirni centar“, „Bal pod maskama“… Režirao je u teatrima u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Šapcu, Pragu, Kijevu… I bio selektor i umetnički direktor nekoliko pozorišnih festivala u Srbiji.
Na Faklutetu savremene umetnosti predaje glumu a na Fakultetu primenjenih umetnosti režiju budućim scenografima i kostimografima. Bavi se i operskom i radio režijom, i prevodi sa češkog i slovačkog jezika.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare