Švedska lezbejska drama, ne sećam joj se imena, bila je prvi film koji sam gledala u bioskopu bez nadzora roditelja. Bile su rane dvehiljadite, a u Ivanjici je zimi radila samo stara bioskopska sala sa stotinak mesta od izlizanog pliša, koju su grejali malom furunom na drva. Sećam se tog uzbuđenja dok smo čekali u redu, kako mi je tutnjalo u glavi od iščekivanja i kako sam se osećala kao da će se upravo desiti nešto mnogo značajno u mom životu. Dvadeset godina kasnije, isto sam se osetila na ulazu u Kinesku četvrt u Novom Sadu gde je trebalo da prisustvujem prvom masovnijem događaju od kako je počelo sve ovo sa koronom - trećem Kaleidoskopu kulture.
Pre nego što ćemo ući u sam prostor kulturnog distrikta, dočekala nas je konstrukcija na četiri nivoa na kojoj su igrači odigrali dramatičan audio-vizuelni performans. pričajući priču o evoluciji nekadašnjeg Velikog Limana, od prostora industrijske i zanatske proizvodnje do mesta kulturne produkcije.
Pratili smo njihov ples dok su se sa strane, u neobičnoj kinetičkoj instalaciji na zidu „Wirefull“, kroz uske, isprepletene tunele od žice kotrljale kugle koje su me u tom svom uređenom metežu podsetile na sam život. Asocijacija se naročito pojačala kad se jedna kugla slučajno zaglavila i zaustavila sve druge koje su pristizale.
Pomislila sam, naravno, na koronu, i na to kako se u tom trenutku prvi put posle dužeg vremena ne osećam kao da mi je život na pauzi jer je smak sveta u toku. Sreća pa nije bilo mnogo prostora za egzistencijalnu krizu, jer se jedan momak odmah popeo na zid i metlom oslobodio putanju kuglama. Ispratili smo ga ovacijama, a ja sam čak uzviknula „Free Britney“, učinilo mi se nekako smešno prikladnim. Nekoliko ljudi je razumelo foru pa smo se zajedno nasmejali i razmenili poglede kojima smo prećutno jedni drugima rekli – baš je lepo što smo ovde.
Na ulazu vlada ista euforija, žamor, nestrpljivost. Dele maske, dezinfikuju ruke, ne puštaju više ljudi nego što je dozvoljeno. U glavi opet misao o tome da ništa nije isto, ali i sad brzo proterana prizorom koji se preda mnom otvara između zidina nekadašnjeg industrijskog kompleksa „Petar Drapšin“. Crveno svetlo prelama se na ciglama starim skoro ceo jedan vek, sa zvučnika odzvanja bas dok se približavamo centralnom delu prostora. I tu nam se pred očima, kako smo zakoračili, prolama karneval.
Kao da smo ušli u nekakvu oazu postapokaliptične distopije. Oko džinovskih skulptura dinosaurusa i zmajeva od metala plešu maskirani igrači. Jedni su nalik Deci šume iz Igre prestola, drugi kao da su ispali iz Pobesnelog Maksa. U jednom uglu na koncertnoj bini svira Nikola Pejaković Kolja, u drugom je izložba, u trećem se čeka na piće i ćaska ili se prosto prolazi dalje ka ostalim skrivenim uglovima u kojima vas čekaju predstava, projekcija filma, izložbe.
Ko god je imao nešto protiv toga da se ovaj industrijski kompleks revitalizuje i pretvori u alternativni kulturni kvart koji danas ovako vibrira životom i kreativnošću, trebalo je da se tog trenutka nađe tu, da odgleda Anu Frank Šabačkog pozorišta tik pored džinovske „ljuljaške za odrasle“. Ili da zaluta u „Otvoreni atelje“ Tadije Jančića, Petra Mirkovića i Borisa Lukića. Ili da se osvrne na istoriju ovog hipnotišućeg kompleksa ispričanu kroz izložbu „Veliki Liman: Narativi nasleđenog prostora“. Imao bi osećaj, baš kao i ja, da je odjednom sve nekako neverovatno lagano, kao da je sve ok.
Kaleidoskop kulture otvoren je u petak, a u četiri dana otvaranja najavljuje pet nedelja bogatih kulturnim dešavanjima, ali i otvorenu platformu za nastanak kulturno-umetničkih programa na prostoru nekadašnjeg Velikog Limana.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare