0
Radovi su zapravo kao mreža bačena u more, "slučajevi", namagnetisana igla zabodena u ravnodušno telo, kaže za Nova.rs slikar Nemanja Mate Đorđević uoči otvaranja izložbe "Zapleti slikane stvarnosti" u Modernoj galeriji Valjevo, koje je zakazano za 27. septembar u 12 časova.
Nemanja Mate Đorđević, rođen 1983. u Beogradu, završio je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi Gordana Nikolića. Ugledni francuski kritičar Žan-Luk Šelemon ocenio je da Mate pripada autorima kod kojih je upadljivo da se „slike pojavljuju kao noćne more“ i da je posredi umetnik kog muči egzistecijalna anksioznost… Ovenčan je brojnim priznanjima, među kojima su Prva nagrada za crtež Fondacije Vladimir Veličković, pa ona za podstrek slikarstvu francuske Akademije lepih umetnosti iz fonda „Roux et Tronchet“, „Milan Konjović – Likovna jesen za slikarstvo u Somboru“, Druga nagrada fonda za crtež francuske Akademije lepih umetnosti. Bio je rezident u studiju Francuske akademije Pjer David Veil i izlagao na mnogo domaćih i stranih postavki, a dela mu se nalaze u brojnim kolekcijama.
A pred otvaranje još jedne velike izložbe, one u Modernoj galeriji Valjevo, koja je nastala još 1985. na inicijativu Ljube Popovića, i donosi izbor iz povelike kolekcije Zorana Popovića, slikar podseća da je ova institucija zlatni period doživela kroz saradnju Ljube Popovića i Branka Kukića:
– Prosto Brankovo izdavaštvo i pisanje su na trasi Ljubine slike – taj spoj je bio logičan ako ne i nužan. Pretpostavljam da su Marija Đurić i Zoran Popović dorasli tom izazovu sopstvenih standarda i tradicije, i da su postavili jedan, za njih, „sasvim subjektivan svet“ rada u slici, ali bez ideoloških „isključenja“ ili „uključenja“, što je za veliku pohvalu u današnje vreme sitničarenja. Veliko srce razumevanja je retko. Naslov izložbe je rustičan i poetski nabijen, volim tu baroknost koja znači „sve ili ništa“, kao kod Foknera. Za mene je taj naslov jasan u ključu koji znači da postoji jedna nevidljiva kapilarna mreža koja je uvek na granici – nepoznatog mehanizma. D. H. Lorens bi rekao „gipkost i neuhvatljivost slike“, a Brajan O‘Doerti „Oko i posmatrač“.
Izložba okuplja radove 47 umetnika različitih generacija i slikarskih poetika. Kako je biti „u društvu“ Leonida Šejke, Ljube Popovića, Milorada Bate Mihailovića, Miće Popovića, ali i Biljane Đurđević, Mrđana Bajića, Nikole Markovića ili Marije Dragojlović?
– Zanimljivo. Mislim da je to prirodan proces, u nekom etološkom smislu, ljudi trivijalnu istinu skrivaju pod velom pojmova kojim jedino uspeju da sakriju „sisara“ koji živi u njima. Ali zapravo postoji prirodna predodređenost koja opstaje čak i u najprimitivnijim delovima neuronskog sistema, istrajava i čuva sopstvenu snagu.
Mene je po strani uvek držao tzv. asketski kodeks da mi nije važno ništa od onoga što čini socijalna bića a to su: repeticija, smotrenost u postupcima, štedljivost, poslušnost, pokornost, dosada. Da li to znači da sam zapravo drugačiji pred porodicom umetnika? Ne zaboravite da porodica ne veliča slobodno biće i njegove planove koliko zapravo više ugađa kobi čoveka u svakom mogućem i nemogućem obliku. Lično bih rekao: kakva mešavina i kakvo rasipanje! A to znači da me sve to pogađa ali u dobrom krugu mišljenja – umetnika koje ste nabrojali.
Kolekcionarstvo je, maltene odvajkada, bilo bitno za umetnike. No, koliko su privatne zbirke danas važne za likovne umetnike, naročito u Srbiji?
– Iskreno mislim da su ljudi potpuno lišeni interesovanja na bazi prirodnih i dobrih namera, u smislu da njihov skelet, ni vera, niti mozak zapravo nisu – njihovi. Tako da, pre ili kasnije, njihove okasnele oči shvate ideju nečijeg rada. Ono što vidim, čini me slepim, ono što čujem, zaglušujem u sebi. Ono što nekako i znam, čini me neznalicom. To je modus! A najbolje stanje umetnika je smrt! Jer onda je moguće s radovima manipulisati! Javna tajna je da mahom najrespektabilnije izložbe u SANU čine, u najmanjem procentu, pozajmljeni radovi od institucija ili muzeja. Šta vam to govori? Najmarkantniji radovi određenih umetnika prosto nisu u institucijama kulture – govorim o slikarstvu pa i šire. Kolekcije institucija su stvarane na krivnji, starim mržnjama i povezivanjima, otrcanim umoljavanjima „prijatelja“. To poništava čin stvaranja. Praznina i nemoć nisu ishodište, jer prosto čak i u ovim krhkim uslovima dela, umetnost koja se ovde stvara, imaju snagu, no ta situacija ne sme da bude proizvod nužnosti ili slučajnosti kroz nemoć društva, već ishodište. Generacijski je potrebno razmatrati umetnike ispod dvadeset leta da bismo ih ispratili u procesu razvoja i ne reći im – zbogom, već – dobar dan, budite bolji od mene u svakom smislu, što i nije neki težak zadatak (smeh).
Jedan od umetnika koji, nažalost, više nije s nama a čiji je rad uvršten u predstojeću izložbu jeste Vladimir Veličković. Bili ste svojevremeno laureat nagrade za crtež, koja nosi ime velikog umetnika, a pominjali ste više puta kako je upravo Veličković kumovao vašem odlasku u Pariz. Znači li vam što se, bar na ovaj način, ponovo spajate i koliko je taj odlazak u Francusku i danas neka vrsta prekretnice za vas?
– Zanimljivo je da sam sa Vladom već izlagao, formalno bar dva puta ali u Francuskoj. Izložbe su se tematski zvale: „Mediteran“ i „Skolastika“ u Galeriji AnTišap. Zatim je u predgrađu Pariza, gde je živeo Beket, organizovano nešto, i sećam se da tada Ljuba Popović nije hteo da sliku da bez uplaćenog osiguranja (smeh)! Ne zaboravite da su se tada čudna kovitlanja zbivala, došlo je do promene, nešto se oslobodilo, nije bilo ograničenja a među kolegama je zavladalo neko podivljalo nadmetanje – kako da ga uvalimo u stravične nevolje, „on je kuga za njega ni leba“. Za sve su me odbijali gde god su mogli, jer nisam bio njihov, ni onda ni sada, zapravo nisam „plave krvi“. A pošto smo mi kultura kažnjavanja, to važi i danas, bez ikakvih obaveza prema zdravom razumu. Zato nisam otišao u Pariz sa štapom u ruci, nego sam se odvukao, s velikim grčom u stomaku! Kada su krenule da stižu informacije iz Francuske, to je dupliralo mržnju. Zato je ovo sve lepo i dirljivo, pa i neposredno: rad se sam izborio za stožer nad zemljom. A lično mislim da bi Vladi bilo puno srce da na jednom mestu vidi umetnike u ovom generacijskom rasponu, i da bi ovakvu inicijativu podržao bezrezervno.
Jednom ste kazali za Nova.rs da realnost „guši i davi“. A kako vam sada deluje naša svakodnevica?
– Impotentno! Stvarnost sve komada. Jedne komada, druge hrani, ljudi ne vole pasivnost. Ne kažem da postoji trenutak za savršenu realnost ili savršeno biće, postoji ako ste mogući idiot. Pa pogledajte svet, nas… Ta linija večnog haosa se izravnala. Pričao sam u bliskoj prošlosti u jednom od razgovora da svet ne može da reši problem zamora materijala i apokalipse a da će se u budućnosti to rešiti tako što će svugde nicati mali sitni smakovi sveta u vidu bolesti, rata, beščašća koji će nas raščiniti do poslednjeg čina! To je izgledalo smešno, ali sada više zlo ne grca pod zubima, prosto je useljeno u svaki čin delovanja!
Sa parama se sve kupuje, sve je kod nas zadnja namera, klika, porodica, nama je bolesno stanje „incesta“ normalno stanje, pričali ste. Ostajete li i dalje pri tim sudovima i, ako da, kako tome stati na put?
– Po dubini je to jasno. Da razredite to u destilovani otrov dobićete prazninu, hipotetične temperature gluposti, čudovišne pritiske i opterećenja a da ništa od toga nije tačno. Šta se desilo s prirodnim izvorom ljudskosti? Kako onda da živimo u aktivnom obrađivanju glupih sadržaja i informacija sa greškom? Ne znam kako bi se to logistički rešilo, da li raspravama o vrlinama, dobrim primerom, povratkom etike, ontološke ljubavi. Da li ste Niče ili Hrist – morate podneti žrtvu. Hoću da kažem: treba delati, raditi s dobrim primerom. Nažalost kod nas ta teritorija je spržena.
Pre nekoliko meseci bili ste deo serije razgovora „Dijalozi o principima i društvenom ugovoru u umetnosti“ s Brankom Miliskovićem u Bioskopu Balkan. Debatovali ste, između ostalog, o važnosti umetnosti i umetnika u savremenom društvu, kao i to da li i na koji način oni mogu da utiču na društvene promene. A kolika je stvarna moć umetnika, naročito u našem društvu?
– Umetnici su po prirodi raspolućeni, i pateći zbog tog nedostatka, pronalaze svoju polovinu, da bi uspostavili ponovno jedinstvo. Nekome je ta druga polovina: pas, bicikl, država, žena, ljubavnik, jezgro porodice. Predodređenost za opstajanje i snalaženje u umetnosti zapravo i oblikuje autora, neželjeno ili željeno. S druge strane iluzorno je misliti da umetnost može da proizvede ako ne i oteža stvarnost ali ukoliko može da promeni pogled na nju, mobiliše istu uprkos „cinizmu kulture“ koji vlada a protiv je naslaga civilizacijske ljubavi prema kulturi, onda je to – povratak u sebe. To sam ja, vi. Stravična nevolja uistinu je u otkrovenju da je kultura kolaž iza kojeg „preobraćeno oko može osvojiti svet.“
Kad su počele studentske blokade i studenti zauzeli neke institucije, poput SKC-a, odali ste im prizanje, uz reči: Kapa dole. Jesu li naše kulturne institucije otete od onih kojima su namenjene – umetnika?
– To je proces koji je počeo davno. Nije to potpuna slika, zapravo radi se o odgoju jedne kaste u kulturi, koji su pod dogmom večne aktivnosti isisavali generacijsku energiju iz svakog smisla. Kultura je manje više po onoj Šopenhauerovoj tezi da se vlada kroz gomilu uz suludu idolatriju. Samo pogledajte beskrajni spisak privilegovanih u istoj i sve će vam biti jasno… A što su njihova mesta zauzeli analfabeti, zar je važno? To je bio neminovan rasplet!
Kazali ste jednom da su horor i pornografija jedina dva žanra koja u čoveku izazivaju kolektivna osećanja. Kako to tumačite?
– Pa primera radi odnos između Bulgakova i Staljina. Staljin je ućutkao u svoje vreme partijske apartčike koji su pleli mrežu oko samog Bulgakova rečenicom – kad budete imali njegov dar, onda sudite o njemu. Ili pogledajte odnos Luja 16 i Molijera, koji ne samo da je bio pisac za potrebe dvora već i organizator orgijskih zabava u Versaju i San Žermenu. Zar to nisu horor i pornografija u gustom talogu informacija, saobraćaja, posrednika i surogata? I jedan i drugi čin intimnosti su godinama živeli bez nametanja modela. Kada je sve to postalo javno (užas i eros) nastao je nedostižni model, koji se koristi kao lažno osećanje. Zapravo gledanje tenisa i bombardovanje su postali jednako validni u tom modelu, međutim savremena umetnost je bila ispred, jer je oko posmatrača naštimano da ne skida pogled s dela za kojim se zapravo, u nekom drugom poretku stvari, ne bi ni trepnulo. I tako dele pohotu i užas – gledajući „bullshit“ art ili čitajući iste knjige…
Kad god se o vama piše neizbežna je sintagma „slikar nesanice“, a može se čuti i ona – „estetika ružnoće“. A šta vi kažete?
– To su moje neželjene stigme. Većina umetnika sa sobom nosi jednu mentalnu kutiju, poput maketa i u tu kutiju postavi svoje radove dok posmatračeva ideja projektuje i vidi… Čim otkrijete o nekome nešto, sklonite ga s puta. Lično mi je najvažnija čista konstruktivna moć stvaranja ambijenta da mogu da radim, utilitarno ili racionalno, čisto i dovršeno u jednom radnom danu.
Posle ove kolektivne izložbe, koja će trajati do 1. decembra, šta vas dalje čeka?
– Jedna velika izložba je odložena, nažalost. Da se ne bi rasuo materijal koji sam spremio pokušaću da predstavim isti ove godine, ali nisam siguran da će to uspeti. Meni nikad nisu bili naklonjeni komesari, funkcioneri i radnici u kulturi – to je činjenica. Ali ta informacija je za mene, kao i za vas, je beskorisna… Klevete uvek dobro legnu onima koji priznaju svoju nemoć da sprovedu istinske bitke za ideju. To odavno znam. I to je sve dostojno strategije izbegavanja koju istorija voli.
