"Bacio bih se kroz prozor da ne crtam"- Sećanje na Vladu Veličkovića

Svetski, evropski, jugoslovenski, srpski, beogradski, a pre svega sopstveni slikar - sve to bio je Vladimir Veličković, jedan od najvećih likovnih umetnika u nas u čiju čast je danas održan skup sećanja u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u prisustvu prijatelja, predsednika i članova SANU i sina, takođe umetnika Vuka Vidora.

Taj kraj avgusta, toplo letnje jutro 2019. obeležio je užasan "prasak" - stigla je vest da je Vlada Veličković preminuo.

- Dugi sati, dani, nedelje protekli su u neverici. Kada je odjek šokantne vesti utihnuo, prevagu nad svim osećanjima tuge preuzelo je osećanje dostojanstva i ponosa što smo ga imali. Nesumnjivo je da je njegovim odlaskom planetarna kultura izgubila umetnika najvišeg reda, slikara iza kojeg je ostao ogroman opus i prometejska snaga - konstatovao je na skupu akademiki sekretar Odeljenja umetnosti SANU Milan Lojanica.

"Više volim da crtam nego da slikam. Kada bi me nešto sprečilo da se bavim crtežom ili bih počeo da ubijam sve oko sebe, ili bih se bacio kroz prozor. To je moja svakodnevna potreba. Crtež izjednačavam sa sopstvenim postojanjem" - na ove reči Veličkovića podsetila je Nevena Martinović, istoričarka umetnosti.

- Prve linije povlačio je kao desetogodišnjak, iz želje da istraži sebe i svet oko sebe. Isto interesovanje za crtež vodilo ga je u đačkim danima od novina i karikatura do "prvih ljubavi" iz velikih, debelih knjiga o umetnosti. Upijao je sve, od renesanse do moderne, od Da Vinčija do Pikasa, nastojeći uporno i strpljivo da savlada njihove kompozicije, anatomije, igru svetla i senke... Bez obzira na bezuspešne pokušaje da verno reprodukuje jedno uvo, kao ono kod Direra, nije odustajao - istakla je Martinovićeva.

Veličković je bio tihi, povučen mladić koji zaneseno pretura po knjigama i pasionirano crta. Ta pasija, ukazao je Lojanica, ga ne napušta ni tokom studija arhitekture, ni kada beži u slikarski studio Krste Hegedušića. I 1960 i 1962. učestvuje na Bijenalu u Rijeci (dobija i priznanje), potom u Sao Paolu, a kada je ovenčan nagradom na Bijenalu mladih u Parizu 1966. godine odluka je definitivno pala-životni put će ipak biti slikarstvo!

Kada je promenio sredinu želeo je, kako je naglasila Jasmina Čubrilo sa Katedre za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta, sebi da odgonetne odgovor na pitanje da li će slikarstvo biti "njegova životna priča, njegova sudbina". Ispostavilo se da jeste!

- Zabljesnut svetlošću slikarske meke, ostaje u Parizu. Motiv njegovog ostanka u Parizu nije kao kod nekih bio ideološko-politički, ni egzistencijalni, već instinktivni korak u slikarsko-osvajački prodor. Da je to bila prava odluka potvrdila je prva samostalna izložba u Parizu, pa odlazak na Venecijansko bijenale 1972, pa postavka u dizeldorfskom Kunsthaleu, pa izložba u Boburu. Kada je desetak godina kasnije, već ovenčan slavom, izabran da bude profesor u Parizu, pozvan je da u rodnom gradu, u Galeriji SANU priredi impresivnu izložbu, posle koje je 1985. godine izabran i za člana SANU. Meteorski uspon obeležiće i znak dobijenog francuskog Ordena Legije časti, a 2005. postaje i član francuske Akademije lepih umetnosti - podsetio je Lojanica, prisetivši se Veličkovićevih reči koje je izgovorio tada:

- Osećam ushićenje koje želim da podelim sa svojom zemljom Srbijom!

Mrđan Bajić, vajar i odnedavno dopisni član SANU priznao je da se i danas teško miri s odlaskom Veličkovića.

- Bio nam je oslonac na hiljadu načina. Veličković je o nama rekao gotovo sve. Možete li sklopiti brži i efikasniji sažetak naše epohe i tla od samo dva prizora-obezglavljeni čovek koji beskrajno beži od pacovskog sivila, koje ga progoni i sustiže i potom crni, izgoreli pusti pejzaž, ekološki isrpljen i isparcelisan bodljikavim žicama i prosutim hemikalijama, koji je pristupačan samo za crne ptičurine. Ovi prizori kao da su iščupani iz kutka srca svakog od nas - konstatovao je Bajić, nazivajući njegovo delo surovom, forenzičkom istinom.

A s druge strane Veličković kao osoba, podsetio je Mrđan Bajić, bio je antipod svojoj umetnosti - optimista, borac, pobednik:

- Vlada je bio srećan čovek. Umetnosti je dao sve, i umetnost mu je dala sve. Imao je zasluženu sreću da svoj posao obožava, sreću i zdravlje da do poslednjeg dana bude posvećen umetnosti. Svakog svog pariskog dana odlazio je ujutru u svoj atelje, i vraćao se uveče u spokoj svoje porodice. Imao je sreću da bude svetski jedan od najvećih slikara svoje generacije, podižući stalno i nedostižno repere svog kvaliteta. Teško da ima značajnijih svetskih galerija i muzeja u kojima Veličković nije izlagao, ili važnijih svetskih novina i časopisa koji o njemu nisu pisali. Vlada je obožavao Pariz, a Beograd je voleo bezuslovnom ljubavlju. Vlada Veličković za našu kulturu ostaje krucijalna figura, etalon, umetnik po kojem se mere istinske umetničke vrednosti!

Toliko priznat i nagrađivan, Veličković je poštovao i umetnost drugih ljudi, i u njoj uživao, pratio i podržavao na stotine mladih umetnika, bio izuzetni profesor najbolje francuske umetničke akademije "Ecole".

- Znate li još nekog profesora kome su se na dan penzonisanja skupile na stotine bivših studenata, specijalno došavši iz celog sveta za parti iznenađenja, na kome svoga profesora podignu na ruke i kliču mu pozdrave zahvalnosti. Zaslužio je to. Kada sam mu jednom rekao, kao mlad umetnik kojeg je podržavao: "Ne znam kako da vam zahvalim", odmah je odgovorio: "Hajde, svašta... Šta imaš da mi se zahvaljuješ. Ja sam pomogao tebi, ti ćeš pomoći nekom drugom. Tako to ide". Vlada je bio pokretač lanca dobrote - kazao je Bajić.

Vladimir Veličković je dve decenije uoči svoje smrti u jednom intervjuu rekao je "kako bi voleo da mu se desi odlazak". I 29. avgusta 2019. otišao je, pod svojim uslovima...

Bonus video:

Umetnost Pabla Pikasa

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortipablopikasoam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2597097"]