Partizan ne sme da krčmi teško stečeno poverenje, ključne bitke se bliže

Odigrao je i izgubio od Efesa u Istnabulu i Žalgirisa u Beogradu i time prekinuo seriju od šest pobeda u Evroligi o kojoj se pričalo prethodnom periodu.

Nisu to porazi koji rezultatski imaju težinu za Partizan, jer crno-beli već dugo vremena ne igraju Evroligu sa šansama da se domognu doigravanja. Međutim,ovo su porazi koji bi mogli da budu neprijatni iz mnogo razloga. Došli su nakon poraza od Budućnosti koji je imao rezultatski značaj i koji Partizan nije uspeo da iznese na pravi način. A bio je to drugi poraz u meču koji je za Partizan imao težinu. Prvi je bio onaj večiti derbi od Crvene zvezde u ABA ligi, kad je moglo d aima uticaj na lidersku poziciju.

Pomalo bizarno zvuči da je Partizan dobijao utakmice u kojima nije imao rezultatski imperativ, a gubio one koje su mu bile važne. Da li je to signal za nešto što sledi u nastavku sezone ili samo splet okolnosti i pitanje tajminga tek treba da se vidi, ali jasno je da ovi porazi moraju da posluže makar kao upozorenje, ako ne i alarm.

Naravno, daleko da postoje razlozi za paniku, daleko da je bilo šta tragično, ali definitivno neke stvari i pouke treba izvući. Treba reći da Partizan nije igrao ni kompletan i da je u mečevima Evrolige bio lišen usluga Tonija Džekirija, pa je ionako tanka centarska linija bila dodatno oslabljena, što je uticalo na rotaciju i pripremu mečeva. Treba reći da je i Partizan odigrao utakmica u nizu više nego ostali rivali, jer je nadoknađivao zaostali meč sa Parizom u nedelji koja je za njega bila duplo kolo, i da se u tom nizu utakmica nije našla gotovo ni jedna laka utakmica na kojoj je mogla da se odmara ekipa i štedi energija, izuzev meča sa Bosnom. To ne znači da je drugima bilo lako i činjenica je da u varijanti u kojoj gradiš identitet, gradiš samopouzdanje i tražiš svoj put u borbi za makar jedan trofej, takav niz mečeva sigurno nije lako preživeti bez ijednog poraza i bez ijednog udarca. Treba reći da je Partizan i u tom nizu neke utakmice dobijao, a da nije briljirao, gde je pokazao da ima takmičarski mentalitet i da je sposoban da dobije neizvesne završnice, ali i da je u tim mečevima bilo naznake određenih problema.

Sa druge strane, koji to tim u ovoj fazi sezone nema probleme? Ipak, treba se pozabaviti i onim što smo videli u ovom duplom kolu, a i u tom meču sa ekipom Budućnosti gde je počeo niz od tri poraza, a opet uoči gostovanja Cedeviit, u utakmici koja ne bi smela da bude još jedan poraz niti da se na taj način pravi potencijalno nezgodna atmosfera.

Partizan posle toga čeka i meč sa Baskonijom, koja je sad u jednom ozbiljnom nizu dobrih igara i rezultata i koja potencijalno može da bude neprijatna baš iz tih razloga što za Partizan neće značiti ništa, a može negativno da se odrazi u slučaju poraza ukoliko se pre toga ne pobedi Cedevita.

A priča o Partizanovom duplom kolu svakako jeste priča o energiji i priča o Karliku Džonsu.

Kao što je niz pobeda bio priča o Karliku Džonsu, tako je i ovaj niz poraza usko vezan za njega. Sa jedne strane pokazuje kakvog igrača Partizan ima i kakvog će imati u naredne dve godine nakon potpisivanja novog ugovora, ali i otvara pitanje koliko je ova ekipa zavisna od njega. Kao i mnoge druge ekipe koje zavise od svojih najboljih igrača, ne treba mnogo kriviti ni trenera ni ostatak tima što drugačije izgleda u odnosu na to kako mu na terenu izgleda sa njim ili bez njega. Ali, utisak je da Partizan ima prevelike amplitude, prevashodno na ofanzivnom delu terena.

Odbrana i dalje generalno izgleda jako dobro. Defanzivni rejtinzi i napredne statistike i dalje pokazuju da je Partizan najbolja odbrana Evrolige u poslednjih osam kola. A ako se uzme u obzir da je tako izgledao i pre ovog kola i još nekoliko kola pre toga i da zapravo se ne menja činjenica da je Partizan od 20. januara najbolja defanziva u elitnom takmičenju, onda je jasno da je kontinuitet na tom delu terena više nego ozbiljan. Problem je na napadačkoj strani, iako je ova ekipa na papiru vrlo potentna.

Partizan nije briljirao ni povratkom Karlika Džonsa u smislu brojki, ali je kada se to ukombinuje sa elitnom odbranom bilo dovoljno da se kvalitet ekipe i rezultati promene. Ipak, kada se Karlik zaustavi, nastaju teškoće. Partizan se muči da pronađe adekvatan šut, dobre pozicije i često ulazi u improvizacije i napade koje, osim u trenucima posebne inspiracije, ne mogu da donesu poene. Naravno, fali Partizanu Dvejn Vašington, ma koliko da postoje razlozi da se njegov učinak stavlja uz znak pitanja kada je timski uspeh na talonu. Ali, u kontekstu povratka Karlika Džonsa, verovatno bi njegova uloga bila drugačija, a mogao bi da u trenucima kada elitnog plejmejkera ne ide ili kada je na klupi, donese napadačku iskru.

Videli smo petorke bez Karlika Džonsa u pokušaju da Šejk Milton preuzme deo te uloge, ali osim određenih napadačkih bljeskova u kreatorskom smislu, nismo videli puno, a čak ni pokušaji da se upari s Nikom Kalatesom nisu dramatično promenili tu situaciju. Iako Partizan sa takvim petorkama igra elitnu defanzivu, uspeva da generiše tranziciju, u pozicionom napadu nastaju problemi.One povremeno mogu da donesu rezultat, ali kako sezona bude odmicala, one će postati problematične, naročito u kontekstu borbe za završnicu ABA lige, jer ona će se igrati onog trenutka kada i rivali završe svoju obavezu u Evropi. Dubaiima samo matematičke šanse da se domogne plej-ina. Zvezda ga je obezbedila, ali videćemo koliko će se dugo tamo zadržati.

Kada se ekipe budu posvetile borbi za ABA trofej i kada ne budu imale drugih obaveza, imaće i više vremena da se pozabave pripremama utakmice protiv Partizana. Nije da to nije bio do sad slučaj, ali prosto konotacija takvih mečeva je potpuno drugačija.

U tom kontekstu, Partizan će morati da nađe način da funkcioniše kada na terenu nema Karlika Džonsa, a pogotovo što ne znamo tačan termin povratka Dvejna Vašingtona i u kakvom će se stanju on vratiti. Fali Partizanu Toni Džekiri u rotaciji, jer kada nema Bruna Fernanda, Partizan igra bez klasične petice, a nije ni sa Fernando briljirao u prethodnom periodu, iako je odigrao korektan meč protiv Žalgirisa. Drastično je to bilo lošije protiv Efesa i protiv Budućnosti, i nije igrač koji garantuje stabilnu napadačku produkciju. Sve to stavlja dodatan pritisak na samog Karlika Džonsa, koji je pokazao da može da preuzme kad je bitno, pa čak i u meču protiv ekipe iz Kaunasa, iako nije na njemu briljirao.

Ali ovde se ne radi o jednoj pobedi, već o dobijanju plej-of serija, verovatno protiv dva evroligaška rivala i gde govorimo o plej-of serijama gde moraš da ostvariš pet pobeda u zbiru da bi bio šampion i gde će protivnik jasno i nedvosmisleno da ti targetira najboljeg igrača, što defanzivno, što ofanzivno.

Partizan ima i te kako vremena da pronađe odgovore, da pre svega odmori prilično iscrpljen tim koji, iako nije imao obaveze da juri trijumf u Evroligi, morao je to da radi zbog ponosa, časti, popravljanja utiska, a i u krajnjoj liniji pronalaska identiteta. A identitet ne može da se gradi kroz poraze, ma koliko oni bili nebitni. Pobede su morale da se jure, morao je da se pokaže obraz, a u krajnjoj liniji i da se povrati poverenje.

A poverenje se najbolje vraća pobedama, makar one bile rezultatski nebitne.