Piše Neda Todorović; Dok palme njišu grane, a cela varoš spi

Kultura 08. jul. 202114:03
Podeli:
Neda Todorović, Foto: Marko S. Todorović

Siledžija se ne rađa, to se postaje - kaže Florijan Beson, profesor Sorbone, koautor studije o istoriji kulture silovanja. Jutka, Škola glume, Petnica… Toliko se piše o temi nasilja nad ženama, a tako je malo zakonskog suočavanja sa pojavom, sudskih epiloga. Vidimo tek vrh ledenog brega, čitav društveni pejzaž obeležen je primerima nasilja. Skoro svaka žena doživela je neki vid nasilja - u porodici, u školi, na radnom mestu, u politici, na zabavi.

Oduvek su žene i deca objekti individualne i kolektivne muške agresije. Nekažnjivost nasilničkog mužjačkog ponašanja rezultirala je viševekovnim prećutkivanjem. Nasilje nije samo tolerisano, često je podstrekivano, ohrabrivano. Sada je planetarno odškrinuta Pandorina kutija. Neke žene su ustale protiv zlostavljanja. Marija Lukić je ovdašnja heroina tog nezaustavljivog, ženskog pokreta otpora. Usledila su prva priznanja njenih naslednica i nada da će bar medijske prozivke zaustaviti nasilnike ohrabrene nereagovanjem sistema i nekažnjivošću. Danas, međutim, i dalje postoje nedodirljivi, zaštićeni, moćni pojedinci. Svi ih vidimo, a tužilaštvo ćuti pa i dalje živimo u tamnom vilajetu u kome svako može postati i nasilnik i žrtva.

Zašto, od antike do danas, nasilje štiti zavera ćutanja? Ljudska posla? Ta, „Ljudska posla“, naziv je potresnog romana Karin Tuil o sudskom procesu za silovanje u francuskom visokom društvu koji daje smislene odgovore: ’’Toliko često se nalazila u neprijatnim, ako ne i otvoreno pretećim situacijama koje su je primoravale da u sebi pronađe snage da kaže ne, da se izmigolji i odupre ne ozlojedivši onog čije ju je ponašanje uvredilo ili omalovažilo i za koga nije znala hoće li se osvetiti – i na koji način. Kao i sve žene, naučila je da se dovija i da postupa u rukavicama, da se izmiče, da razume javni prostor kako bi manje strahovala od njega, morala je da se prilagođava i razrađuje strategije izbegavanja. Veoma rano razvila je odbrambene mehanizme”…

I, gde je tu porodica, kako to da deca o nasilju ćute kod kuće, zar to nije prvo mesto gde bi trebalo da se požale, da potraže pomoć? Glavni junak romana „Ordesa“, Manuela Vilasa, španskog pesnika i romanopisca, seća se događaja iz detinjstva kada ga je sveštenik u katoličkoj školi pozvao na razgovor: „Ne znam dokle je stigao. Ne sećam se… Posle milovanja, nastane prekid filma… Nisam znao treba li da ispričam roditeljima, i nisam im ispričao zato što sam pomislio da je krivica na meni… Da će prestati da me vole, da sam bio nevaljao. Da ih nisam dovoljno voleo i da mi se zato dogodilo to što mi se dogodilo… Nevolja sa Zlom je što te pretvara u krivca ako te snađe“.

Osobe koje trpe nasilje hrabrije će progovoriti tek kada poveruju u odlučnost sistema da nasilnike, ma koliko moćni bili, suoči sa licem pravde. I dalje, strpljivo, čekamo takav rasplet.

Komentari

Vaš komentar