Fotografija mi je omogućila da upoznajem ljude i mnogo sam srećan i zahvalan na tome da sam svoje idole u muzici i sportu imao prilike da fotografišem. Naravno, fotografisao sam i druge vrste ljudi i upoznao predivne doajene našeg glumišta, pisce, ali i političare, kaže Nebojša Babić, fotograf i osnivač galerije O3ONE.
Ako biste pogledali potpis fotografa iza portreta većine javnih ličnosti, velika je verovatnoća da bi tu pisalo Nebojša Babić. Jedan je od najpoznatijih stvaralaca u oblasti fotografije u Srbiji. Umetničkom i modnom fotografijom počeo je da se bavi još kao dvadesetogodišnjak, usledile su i nagrada, a radio je i projekte za Unsesko i Unicef… Babićeva interesovanja proširila su se i na druge medije. Osnivač je galerije „Ozon“ (O3ONE) u kojoj su izlagali nebrojeni umetnici, kako oni već uveliko afirmisani, tako i oni koji tek počinju. Razgovaramo u Dorćol Platzu, gde se O3ONE nedavno uselio („sedam puta smo se selili“), a na otvaranju je priređena izložba „Autoizolacija“ sa radovima studenata fotografije Fakulteta primenjenih umetnosti.
Na šta vi, kao iskusni fotograf, prvo pomislite kad vam neko danas kaže fotografija?
– Najbrži medij za prenos informacija. To sam uvek govorio i ostajem pri tome, jer se u jednom trenutku zabeleži, a isto tako u delu sekunde može da se konzumira. Takođe, tu je i sveprisutna, svima dostupna kamera, ona je u svim našim telefonima. Doživeli smo ekspanziju fotografije zato što ona ide u različitim pravcima. Zato je jako važno da se učimo kako se, pre svega, čita fotografija, jer je ogromna ponuda i previše slika gledamo u toku dana, i u medijima i privatno, a sa druge strane da i sami učimo kako da beležimo neke trenutke koji su nama bitni, bilo da su to dragi ljudi ili neki trenuci, dokumenti vremena, predmeta… Fotografija je jako bitan medij naše civilizacije i našeg vremena i drago mi je da je toliko prisutna. Mi koji smo, uslovno rečeno, profesionalci, u tome treba da damo svako svoj doprinos da se to što brže i lakše koristi i bude od koristi drugima.
Kada smo sa analogne prešli na digitalnu tehnologiju, šta smo dobili, a šta smo izgubili?
– Ja sam zagovornik novih tehnologija. Jeste sve to lepo, laboratorije, taj stav da mora da se promisli svaki snimak jer imamo samo 12 snimaka, a ovde bezbroj, ali činjenica je da – eto, pogledajte polaroide nekada i digitalni snimak danas – možete da podesite na tamnije i svetlije, kontrast… Brže dolazimo do rezultata koji želimo. Nije bitna tehnologija koliko da ta tehnologija omogući da dođemo do rezultata koji želimo, bila to poruka, atmosfera ili nešto drugo. Svakako morate da promislite svaki snimak. Ja sam slikao i sa aparatima sa 10 i 12 snimaka, aparatima koje imaju one ploče. Mnogo vremena i truda se ulagalo da bi se došlo do snimka. Danas možemo da dođemo do boljih rezultata sa novom tehnologijom. To vreme koje smo dobili treba na pravi način iskoristiti, tako da ta fotografija bude još bolja. To nam omogućava nova tehnologija, a ne samo da okinemo više puta.
A šta mislite o (preteranoj) upotrebi fotošopa?
– Fotošop je alat, isto kao što je laboratorija. i on je isto tako krenuo. Programeri koji su napravili fotošop i slične programe za obradu fotografija su konsultovali ne samo fotografe, nego i laborante koji su obrađivali fotografije… I u vreme laboratorija ste imali intervencije na fotografiji, a imao sam prilike i da upoznam starog majstora, čika Slavu, koji mi je pokazivao kako se radilo sa negativom. I na negativu se crtalo.
Poznati ste, pre svega, kao portretista. Postoji li neko da ste hteli da ga fotografišete a niste?
– Ima. Fotografija mi je omogućila da upoznajem ljude i mnogo sam srećan i zahvalan na tome da sam svoje idole u muzici i sportu imao prilike da fotografišem. Naravno, fotografisao sam i druge vrste ljudi i upoznao predivne doajene našeg glumišta, pisce, ali i političare. Što se političara tiče, žao mi je što nisam slikao neke ljude koji su na ovaj ili na onaj način uticali na našu istoriju i na naše živote. Žao mi je, jer je interesantan taj kontakt, oči u oči sa njima, a oči su ogledalo duše. Onda vidite stvarno ko je iza tih očiju.
Kad spominjete idole, na koga mislite?
– Meni su pre svega idoli ljudi koji svojim radom, svojim primerom menjaju opštu sliku ove sredine, doprinose da se prošire vidici, da se ide dalje, da se ne gleda samo unazad, nego da se ide napred, u budućnost koja pripada našoj deci.
Jedan od omiljenih portreta koje ste uradili je vam je onaj Bate Stojkovića?
– Da. Imao sam prilike da ga fotografišem, da ga gledam u pozorištu, a onda sam saznao da je i on prokomentarisao da mu je to jedan od najboljih portreta. To je meni više od svake nagrade i svakog honorara.
Fotografišete i poznate ličnosti i one manje poznate. Ko je zahtevniji?
– I poznati ljudi su ljudi. Samo je poenta šta ko očekuje, šta ko vidi u ogledalu. Ceo svet danas zavisi od toga šta mi očekujemo. Ta velika očekivanja nas ubiše. Holivudski filmovi nam obećavaju sve i svašta, umesto da pogledamo naš lep svet, naš lep Dorćol, naše lepe saputnike u ovom životu. Da li su to rođaci, prijatelji, poznanici.. Toliko ima lepog u njima. Da gledamo jedni u drugima lepe stvari, pozitivne stvari.
Kad sklonite objektiv, šta vidite u Beogradu, u Srbiji?
– Sad, u ovom trenutku, kad pogledam globalno, mislim da je svet u nekoj vrsti straha, a u Beogradu, sa druge strane, vidim da postoji fajterski duh. Ne u smislu sile i obračuna, nego jedan duhovni stav, stav ljudi da se ne predaju. Vidim staloženost, da čekaju na momenat kada je potrebno da se bore za budućnost. Svako misli da čini dobro. I to je u redu. Ali generalno mislim da je manje važno kako je napravljena neka kućica, ulica ili soliter, mnogo je bitnije kakvu kulturu i kakvo učenje ostavljamo sledećim generacijama, kako da se ponašaju na ulici, kako da se ponašaju u svom komšiluku, ta su pitanja jako važna, a to se malo izgubilo u ovom vremenu. Ljudi su različiti i drago mi je što u Beogradu vidim da postoji poštovanje, da se ponudi pomoć starijim komšijama…
Kada ste otvarali O3ONE, rekli ste, parafraziram, da ste to uradili da biste doveli svet mladima. Evo, i sada dajete mladima šansu…
– Ne, ne dajem ja, oni su se izborili za šansu. Onda kad smo počinjali, jako malo ljudi je izašlo iz zemlje. I onda je bila ideja da napravimo neku galeriju koja ima kompjutere, ozvučenje, internet… Zahvaljujući ljudima koji su stvarno bili pioniri svega toga, prepoznavali smo šta možemo zajedno da napravimo. Bilo je „hajde da nekim ljudima omogućimo da vide ‘apple mac’ kompjuter“. Nije tada bilo prodavnica, nije bilo ničega, sivo tržište. I to je ta edukacija. „Evo, delimo sa vama, šerujemo…“ To je poenta. Tako i sa njima treba da bude. Iz O3ONE-a su mnogi ponikli i otišli su na različite pozicije koje takođe sada doprinose ovom društvu, a krenulo je iz O3ONE-a. I meni je to super.
Jesu oni generacija koja će doneti promene u društvenom ili estetskom smislu?
– Svaka generacija ima nešto svoje. Nametnuto nam je to da moramo da se takmičimo ko je prvi. Hajde da gledamo kako Novak lepo igra tenis, zašto mora da bude prvi? Nije bitno. Bitno je to koliko on energije uloži, koliko se trudi, to je primer. A ne to koliko je zaradio para i da li je prvi ili drugi. Treba da uživamo u tome što radimo. To je lepota života. Naravno, u ovakvoj ekonomskoj situaciji mora da se živi, mora neki novac da se zaradi. Ali to ne moraju da budu milioni. Živeti skromno, u skladu sa prirodom, to je lepo. Ne treba ti novac da uživaš u prirodi, umetnosti, druženju. Što bi nekome bio potreban baš najnoviji model patika? Ne mora.
Kroz O3ONE je prošlo mnogo različitih umetnika, sećate li se nekih posebnih momenata?
– Kad smo pričali o idolima… Moji idoli su bili članovi grupe EKV. I jedna izložba koju je napravio Vuk Veličković bila je posvećena njima. Ta izložba je bila najposećenija, a i meni je emotivno mnogo značila… Ali i najmanja izložba znači, kad vi vidite entuzijazam. Ne možeš da napraviš dobru stvar bez entuzijazma. Nema tih para, ne može. I studenti, i oni koji nisu studenti, koji nisu naučeni a imaju želju da naprave nešto dobro, proizaći će iz toga ako postoji entuzijazam. To je poenta. Mi smo probali, padali su programi, internet je pucao, ali su se ljudi povezivali Kopenhagen – Beograd, muzika sa jedne strane, sa druge balerina. A to je sada normalna stvar, da sada četujemo, da se družimo, da u vreme korone ljudi sviraju zajedno, ali mi smo to radili pre 12-13 godina, pre Fejsbuka, pre Instagrama, Vajbera, Zuma.
Raznoliki umetnici su oblikovali O3ONE. I sve ih povezuje entuzijazam. Entuzijazam i istraživanje, radoznalost. To kod dece treba da se razvija. Tako će jedino napredovati. Sa druge strane, neki od najeminentnijih izlagača koji su bili kod nas, Peđa Nešković, Raša Todosijević… I kad dođu u godine i dalje se razvijaju i istražuju.
Igramo se. Igramo se i istražujemo svaki dan.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare