6
Izložba "Sibil Bergeman. Fotografije" biće otvorena 7. maja, s početkom od 17 časova u Umetničkom paviljonu Cvijete Zuzorić na Kalemegdanu.
Retrospektiva jedne od najznačajnijih nemačkih fotografkinja prošlog veka trajaće do 2. juna, a otvaranje izložbe uveličaće Frida fon Vild, kustoskinja i ćerka Sibil Bergeman, saopštili su organizatori iz Goethe-Instituta Srbija i ULUS-a.
Delo Sibile Bergeman je izuzetno raznovrsno – pored reportaža, pejzaža i gradskih prizora, intenzivno se bavi i fotografskim portretima, ali je postala poznata pre svega kao modna fotografkinja. Od 1970. je fotografisala za „Sibile – časopis za modu i kulturu“ koji je osnovan 1956. godine u Nemačkoj Demokratskoj Republici. Kuriozitet je da je retko fotografisala u studiju – modele je uglavnom smeštala na javna mesta, ulice ili ispred industrijskih građevina i prikazivala ih kao samouverene, pametne žene, ne sledeći državni diktat dočaravanja socijalističkog društva u NDR.
Nakon ujedinjenja Nemačke, Sibil Bergeman nije promenila svoj način rada, a fotografisala je za časopise „Geo“, nedeljnike „Di Cajt“, „Špigel“, „Štern“ i „Njujork tajms magazin“.
– Mene zanima periferija sveta, a ne centar. Meni je bitno ono što je nezamenljivo. Kada nešto nije u redu sa licima ili pejzažima – govorila je Sibil Bergeman.
„Na slikama iz afričkih zemalja – modne fotografije i fotografije situacija – prepoznaje se sva raskoš njenih umetničkih mogućnosti. One prikazuju lepotu bez egzotizma, život kao pobedu nad zatečenim okolnostima, nad svakodnevicom podvojenom između tradicionalne kulture i prodiranja globalizovanih oblika življenja. To su motivi kakvi se često viđaju, ali su bili nepoznati u ovom vidu: fotografija uosećavanja u nešto strano koje se doima kao posve blisko“, zabeležio je Matijas Flige o opusu fotografkinje, dodajući:
„Sećanje koje bledi je naslov jedne od serije polaroida u kojima se Sibil Bergeman otisnula na neko drugo putovanje, do nekog jedva udaljenog mesta, ali mentalno i te kako dalekog. Čini se kao da fotografkinja želi da na površinu izbaci nešto što je prisutno odsutno. Škrte beleške iz blizine, iz traganja za tragovima, ishodi jednog putovanja u snove. To je očekivana dopuna i ujedno poslednje podsećanje na njene fotografije Berlina tokom dve decenije u kojima je razvijala onaj grafički orijentisani lirizam koji njene slike čini prepoznatljivim – bez obzira što se subjektivna istina već odavno više ne vidi kao crno-bela, kao onomad u zemlji jeftinog baritnog papira“.
Bonus video: Glas, dirka, bas