Amanda Gorman najmlađa je pesnikinja koja je ikada govorila na inauguraciji nekog predsednika u istoriji Amerike. U svoju poemu, kojom poziva na jedinstvo svih građana, unela je i motive sa nedavnih nereda na Kapitol hilu.
Priredio: Matija Jovandić
Amanda Gorman se do pre jedno dve nedelje upinjala da završi svoje novo delo sa naslovom „Brdo na koje se uspinjemo“. Osećala se iscrpljeno i brinula je da možda i nije dorasla ogromnom zadatku stavljenom pred nju: da napiše pesmu o nacionalnom jedinstvu koju treba da izgovori na inauguraciji novog predsednika Džozefa Bajdena, piše „Njujork tajms“, odakle prenosimo razgovor sa mladom pesnikinjom, vođen uoči njenog nastupa.
„Preda mnom je bila ta velika stvar, verovatno jedna od najvažnijih stvari koju ću ikada uraditi u svojoj karijeri. Bilo je to kao: ako pokušam da se popnem na tu planinu odjednom, ima da se onesvestim“, ispričala je ona u intervjuu novinarki Aleksandri Alter.
Mlada pesnikinja uspevala je da napiše po par stihova svakog dana i stigla je do polovine poeme tog 6. januara kada su Trampove pristalice uletele u holove Kongresa, među kojima su neki nosili oružje, a neki zastave konfederacije. Ostala je budna do kasno te noći i završila je poemu, dodajući stihove o apokaliptičnim scenama kakve su se odigravale na Kapitol hilu tog dana:
Videli smo silu koja će pre smrskati našu naciju nego je podeliti,
koja će uništiti našu zemlju ako bi to značilo odlaganje demokratije.
I taj je pokušaj zamalo uspeo.
Ali iako demokratija povremeno može da bude odložena
ona nikada ne može da bude trajno poražena.
Sa svoje 22, Gormanova je najmlađa pesnikinja na inauguraciji u SAD ikada. Priključila se time maloj grupi pesnika pozvanih da pomognu da se obeleži inauguracija predsednika, a među tim pesnicima su Robert Frost, Maja Anđelou, Miler Vilijams, Elizabet Aleksander i Ričard Blanko.
Ali niko od njenih prethodnika nije se suočio sa izazovom kakav je stavljen pred nju. Ona je pozvana da napiše poemu koja bi donela nadu i podstakla osećanje stremljenja zajedničkom cilju, u trenutku kada se Amerikanci kreću između smrtonosne pandemije, političkog nasilja i podela.
„U svojoj poemi neću okretati glavu od onoga što smo videli u proteklih nekoliko nedelja i, ako smem da kažem, poslednjih nekoliko godina. Ali ono što nameravam da uradim u poemi je da pokušam da pronađem reči da naznačim put kojim naša zemlja još može da se sabere i još može da zaceli. Ona to radi tako što ne briše ili negira teške istine za koje mislim da Amerika sa njima treba da se suoči“, ispričala je mlada pesnikinja uoči inauguracije.
Gormanova se zaljubila u poeziju još u ranom detinjstvu i brzo se izdvojila kao talenat u usponu. Odrasla u Los Anđelesu, gde joj je majka profesorka u školi, pisala je svoje dnevnike još na igralištu. Sa 16 je proglašena mladom pesnikinjom grada Los Anđelesa. Nekoliko godina kasnije, dok je studirala sociologiju na Harvardu, ponela je priznanje nacionalne mlade pesnikinje, kao prva osoba na tom mestu.
U godini koju počinje velikim stepenikom, pojavljivanjem na inauguraciji, Gormanova se sprema da dosegne do znatno veće publike svojim radom. U septembru će „Viking buks“ da joj objavi prvu zbirku poezije, takođe nazvanu „Brdo na koje se uspinjemo“, namenjenu mladim i odraslim čitaocima, a u njoj će se nalaziti i poema sa inauguracije. Istog dana trebalo bi da izađe i njena prva slikovnica „Promena peva“, sa ilustracijama Loren Long.
Iako je i ranije bila pod reflektorima, nikada nije govorila svoje pesme za publiku pred televizorima, što znači verovatno desetine miliona ljudi, u delu kada nastupaju i Lejdi Gaga i Dženifer Lopez.
„Pa ti nemoj da osećaš tremu“, rekla je kroz smeh.
Bajdenov protokol za inauguraciju kontaktirao je sa Gormanovom u decembru. Tokom video poziva, saznala je da ju je Džil Bajden videla kako čita pesme u Kongresnoj biblioteci i predložila je da Gormanova pročita i nešto na inauguraciji. Nisu joj dali nikakve smernice o tome šta da napiše, kaže mlada pesnikinja.
„Nisu hteli da me na bilo koji način ograničavaju. Tema cele inauguracije je ‘Ujedinjena Amerika’, tako da mi je, kada sam čula da je to njihova vizija, bilo lako da kažem: odlično, o tome sam i ja htela da pišem u svojoj poemi, o ujedinjenoj Americi, o novom poglavlju u našoj zemlji“, ispričala je Amanda Gorman.
Istovremeno je osećala da u svojoj poemi treba da naznači i tamno poglavlje u američkoj istoriji, kroz koje zemlja sada prolazi, piše „Njujork tajms“.
„Moramo te dve strane da sučelimo ako bismo da krenemo napred, tako da je i to jedno od ključnih mesta u poemi. Postoji mesto i za bol i užas, i za nadu i jedinstvo, a nadam se takođe da se u njoj oseti i radost, jer mislim da imamo mnogo šta da proslavimo ovom inauguracijom“, priča Amanda Gorman.
Pisanje je počela onako kao što uvek radi: istraživanjem. Inspirisala se govorima vođa u Americi koji su pokušavali da pomire građane u vreme velikih razmimoilaženja, uključujući tu i Abrahama Linkolna i Martina Lutera Kinga. Osim toga, razgovarala je i sa dvoje ranijih pesnika sa inauguracija, Elizabet Aleksander i Ričardom Blankom.
Kada je pitala Aleksanderovu za savet, ispričala je mlada pesnikinja, ona joj je u suštini rekla: „Pesma je već napisana, već je završena. Na tebi je sada da joj udahneš život najbolje što možeš“.
Da bi se pripremila za večeras, vežbala je čitanje poeme iznova i iznova, sve dok se nije osetila dovoljno sigurnom da se neće zbuniti. Utešne su joj bile Blankove reči, kada joj je rekao da „gore na podijumu nije samo jedan od nas, nego reprezentacija američke poezije“, dodaje ona.
„Sada je više nego ikada SAD-u potrebna inauguraciona pesma. Poezija je mahom potokaz kome se vraćamo kada treba da se podsetimo istorije iz koje proizilazimo i budućnosti za kakvu se zalažemo“, zaključila je ona.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare