Podeli
Foto: EPA/RAFA ALCAIDE/TANJUG/AP Photo/Susan Walsh

U pesničkom delu Luize Glik impresionira me njena moralna strast, to njeno nepresušno ubeđenje da nas poezija može dovesti do istine, i to ne samo istine o vlastitom životu već i o životima drugih, do onoga za čim su tragali mistici i filozofi.

Piše: Čarls Simić

Epska poezija je mrtva, a dramska na izdisaju, ali lirske pesme i dalje pišu i ozbiljni pesnici i zaljubljeni tinejdžeri. Od antičkog doba, kada je pisana da bi se neko veličao, ili oplakivao, lirika je tokom evolucije postala mnogo bliskija iskazivanju ličnog iskustva nego kolektivnih osećanja. Platon je u Državi, spisu dobro znanom, i denuncijantskom prema poeziji, priznao izvesnu društvenu korisnost himnama posvećenim bogovima i eulogijama posvećenim vladarima, ali ne i lirici, koju je izuzeo smatrajući je ogrezlom u samodopadljivosti i lažnom prikazivanju stvarnosti. Po njemu, bez muzičke pratnje i žalostivih melodija kojima bi očarale slušaoca, takve pesme ne samo da su lišene svake idejnosti već su štetne za sve koji teže spoznaji istine. Platon je bio podozriv prema imaginaciji. Da nije, shvatio bi da ideje, na način kako im filozofi obično prilaze, nemaju mnogo veze sa pesmama koje prevashodno teže da pomoću osećanja dopru do autentičnog.

Što su bile subjektivnije i iskrenije, to su se ove pesme činile opasnijim onima koji su se smatrali pozvanim da brinu o moralnom uzdizanju sugrađana. Skandal je najverovatnije glavni razlog vekovne uspešnosti lirske pesme. Sjajan je osećaj piskarati znajući da tajne misli koje iznosite na videlo, i jezik kojim su pisane, izazivaju opšte zgražanje, od vaših roditelja do sveštenih lica.

Anatemisanje takve nepoćudnosti svojstveno je svakom obliku tiranije. Jedini vid javnog obraćanja u prvom licu koji samodršci odobravaju jesu silom iznuđena priznanja jeretika i državnih neprijatelja. Odvajkada važi nesporno pravilo: ako želite da se zamerite bilo kojoj nametnutoj strategiji jezičke politike, pišite stihove o onome što zaista osećate i mislite.

Lirika, dakako, nudi mnogo više od riskantnih tema. Tu je i ono nešto neopisivo, što poeziju čini poezijom, osećanje da svaka reč iznebuha poprima značenje mnogo dublje od uobičajenog. Lirska pesma iziskuje od pesnika izvanredan sluh, sposobnost da odmeri tačnu količinu neophodne tišine između reči i slika, kako bi obogatio njihovo značenje. Što su pesme kraće, teže ih je napisati. Iskustvom spoznajemo silovito dejstvo jednog jedinog pesničkog stiha, taj čudesan način na koji dva bića, do tog trenutka nepoznata jedno drugom, počinju da dele ne samo smisao tog pesničkog retka već i jedinstven imaginarni prostor. Za tili čas, ukidaju se sve kulturne i istorijske različitosti i pesma stvorena pre gotovo tri hiljade godina ponovo oživljava na stranici knjige. Nijedna književna vrsta ne može tako živo predočiti iskustvo određenog životnog trenutka kao što može lirska pesma. Uprkos naizgled beskrajnoj razlici, nečija lična osećanja nastavljaju da oduševljavaju generacije potonjih čitalaca. Uprkos svemu, to se manje-više dešava svaki put kad čitamo neku pesmu.

Luiz Glik Foto: Museum of Contemporary Art in Chicago

Luiza Glik piše oslonjena na tu tradiciju. Pesme iz njene zbirke “Prvorođenče” (Firstborn, 1968) šture su, žestoke, introspektivne, hermetične i mračne. Ona vešto prikriva uzore; teško je precizno prepoznati ko je sve uticao na nju, mada je jasno da je pasionirani čitalac pesničkih knjiga, uključujući i stihove njenih nadrealističkih savremenika. Mnogo više no u poznijim knjigama, ona ovde traga za što upečatljivijim slikama. “Pasulj se kiseli u loncu, posmatram samotnu glavicu luka / što ko Ofelija pluta”, piše u istoimenoj pesmi. U drugoj, suton kao krv ističe iz bifteka. Stilska raznolikost takođe je prisutnija no što je uobičajeno za nju. Sve ostale zbirke Luize Glik teže da zadobiju jedan specifičan pesnički glas, sve pesme komponovane su na sličan način, kako bi se potcrtalo jedinstvo pesničke teme i vizije. Doduše, neke od njenih opsesija prisutne su već u toj prvoj zbirci. To su uspomene iz detinjstva i delimične reminiscencije na njene roditelje i ljubavnike, kao i jedan broj pesama iz kojih ne progovara njen autentičan glas. Uprkos pojedinim nespretnim delovima, “Prvorođenče” je ipak moćna knjiga, mada ne tako neizbrisiva kao njena naredna zbirka.

U knjizi “Kuća u ritu” (The House on Marshlands, 1975) njena vizija je, ako ništa drugo, još mračnija. Ali pesme koje su prostekle iz te vizije ne nalikuju ničem drugom u američkom pesništvu. U svetu Luize Glik, podvojenost između spoljašnje i unutrašnje stvarnosti toliko je zamagljena da često niste načisto koja je koja. Stoga sve deluje ujedno blisko i čudnovato. Nemamo pojma gde se šta zbiva, premda to, u najmanju ruku, nije ni bitno. Osećanje jeze je sveprisutno: ne bojazan, jer bojazan uvek podrazumeva određenu stvar od koje se strepi, već vrsta nejasnog metafizičkog užasa bliskog Silviji Plat, za koji nema leka. U “Kući u ritu” osećamo prisutnost imaginacije s kakvom se nikad ranije nismo susreli. Kao da su za nju svi živi i neživi predmeti nekakvo mračno ogledalo u kojem pojedinac pronalazi odraze vlastitog bića i podsetnike na vlastite snove.

Ribnjak

Noć natkriljuje ribnjak.
Pod prstenastim mesecom nazirem
tvoje lice što pliva između belica i odsjaja
zvezda. U noćnom ozračju
površ ribnjaka je metalasta.

Pod njom, tvoje otvorene oči. U njima –
meni znana uspomena, naša,
dok smo bili deca. Na bregu,
pasli su naši poniji,
sivi sa belim pegama.
Sad pasu s mrtvima što stalno nešto iščekuju,
ko deca, bistra i nemoćna
pod granitnim oklopima.

Ti bregovi su daleko. Dižu se,
tamniji od detinjstva.
Na šta misliš, tako spokojno
ležeći u vodi? Tvoj izgled me mami
da te dodirnem; ipak, neću, jer slutim
da smo u drugom životu bili ista krv i meso.

Lutalica

U sumrak izađoh na ulicu.
Sunce je visilo pod surovim nebom,
optočeno hladnim perjem.
Kako bih ti opisala
tu prazninu –
duž ivičnjaka, gomile mališana
razigranih u suvom lišću.
Nekad davno, u isti čas, majka je stajala
na rubu travnjaka držeći moju sestricu za ruku.
Svi su se već razišli; ja sam se igrala
u mračnoj ulici, sa mojom drugom sestrom,
tako usamljenom u svojoj smrti.
Noćima smo posmatrale rešetkasti trem
kako se puni zlatnom, magnetičnom svetlošću.
Zašto nju nikad nisu dozivali?
Često bih pustila vlastito ime da sklizne kraj mene,
iako sam žudela za njegovim okriljem.

U obema knjigama nailazimo na zapanjujuće dobre pesme. Pojedine, najpoznatije, kao što su “Utopljeni mališani”, “Sreća”, “Rozi”, “Dar”, “Veštačka pomorandža”, “Metamorfoza”, “Figura što sedi”, “Zumbul”, “Ahilov trijumf” i “Konj”, pripadaju samom vrhu pesničke umetnosti. Iznenađuje što se među njima našao i izvestan broj pesama koje nisu tako uspele, koje zvuče prosečno, rasplinute su i nejasne. Za liriku kakvu Glikova piše, obuzetost sobom je rizična. Ona to i sama priznaje: “Svet je potpun i bez nas. To je nepodnošljiva činjenica. Pesnik na to odgovara pobunom, želeći da dokaže suprotno.“ Glikova uvek posmatra samu sebe, čak i kad leži u naručju ljubavnika. Ta izuzetna samosvesnost i potreba da prekomerno dramatizuje svoje iskustvo očito su izvor kako snage tako i slabosti pojedinih njenih pesama. Tuđ narcizam podnošljiv je samo pod uslovom da stvara zanimljivo štivo i da ne traje predugo.

Njene naredne četiri knjige, “Ararat” (Ararat, 1990), “Divlji iris” (Wild Iris, 1992), “Midoulends” (Meadowlands, 1996) i “Vita nova” (Vita nova, 1999), sasvim su drugačije. Pesme su jednostavnije, još neskrivenije lične, mnogo pristupačnije i povremeno zadivljujuće elokventne. “Ararat” je knjiga posvećena mitu o srećnoj porodici; Pulicerom ovenčan “Divlji iris” je hronika bašte u kojoj je odrastala jednog leta u Vermontu. U “Midoulendsu” nas uvlači u priču o Odiseju, Penelopi i Telemahu da bi nam dočarala vlastiti bračni brodolom; “Vita nova” opisuje njen život posle razvoda. Po mom mišljenju, oslanjanje Glikove na grčki mit kako bi događajima u svom životu pridala veću važnost nije uvek najsrećnija ideja. Teško mogu poverovati da Didona, Eneja, Dafne, Apolon i ostali nosioci mitskih uloga mogu prikladno objasniti njene ili bilo čije današnje nevolje. Tragično osećanje života kod Luize Glik dovoljno je iskreno i bez poštapanja Homerom ili Vergilijem, što ćemo videti u pesmi koja sledi. To je priča o dvema prijateljicama, jednoj koja veruje u Boga i drugoj koja ne veruje, i o različitim načinima na koje one doživljavaju istu stvarnost.

Nebeska muzika

Imam prijateljicu koja još veruje u nebesa.
Nije glupa osoba, pa ipak, uprkos svemu što zna,
doslovno razgovara sa bogom,
misli da je neko na nebu sluša.
Na zemlji, neobično je dobro upućena u stvari.
A i hrabra da se suoči s nevoljama.

Našle smo gusenicu što je crkavala u blatu dok su
halapljivi mravi puzali po njoj.
Dira me nečija slabost, nesreća, uvek sam orna da
se suprotstavim nečem vitalnom.
Ali sam i plašljiva, spremna da brzo zažmurim.
A moja je prijateljica bila u stanju da to posmatra,
da događaje prepusti
njihovom prirodnom toku. Mene radi, umešala se,
zbrisala nekoliko mrava sa tog jadnog stvorenja, i
odmakla ga niz drum.

Moja prijateljica kaže da ja žmurim pred bogom, i
da se drugačije ne može objasniti
moja odbojnost prema stvarnosti. Kaže da sam kao
devojčica koja zagnjuri glavu u jastuk
da nešto ne bi videla, devojčica što sebe ubeđuje
da svetlost izaziva tugu –

Moja je prijateljica kao mati. Strpljiva, nagovara me
Da se probudim kao odrasla osoba, i hrabra,
slična njoj –
U mojim sanovima, obasipa me zamerkama. Hodamo, tako,
istim tim putem, samo što je sad zima;
govori mi – kad voliš svet, čuješ nebesku muziku:
samo podigni pogled, kaže. A kad podignem pogled, ništa.
Samo oblaci, sneg, nekakvi beli pokreti po drveću,
Kao da neke neveste visoko skaču –
A onda se uplašim za nju; vidim je
Uhvaćenu u mrežu smišljeno nabačenu preko zemlje –

A u stvarnosti, sedimo pored druma, gledamo sunce kako zalazi:
s vremena na vreme, tišinu probija krik neke ptice.
To je onaj trenutak koji obe pokušavamo da nekako
objasnimo, da objasnimo tu činjenicu
da se obe mirimo sa smrću, sa samoćom.
Moja prijateljica iscrtava krug u prašini; u
njemu, gusenica se ne miče.
Uvek ta pokušava da nešto učini celovitim, da
stvori nešto lepo, nekakvu sliku
što bi mogla da živi odvojeno od nje.
Sasvim smo se ućutale. Ugodno je tu sedeti, ne
govoreći ništa, kompozicija je
utvrđena, drum naglo zahvata tama, vazduh postaje
prohladan, stene se belasaju ili
svetlucaju ovde-onde –
taj mir obe volimo.
Voleti oblike znači voleti završetke.

(Prevod: Dragoslav Andrić)

Ovo je veličanstvena poezija, beskrajno dirljiva i visprena. Ljubav prema oblicima je prihvatanje smrtnosti. Lirska poezija – naročito njena lirska poezija – ne može se razumeti ako se u potpunosti ne shvati šta to znači. Glikova vrši odabir, opredeljuje se za spoznaju umesto utehe. Drugim rečima, dozvoljeno je verovati u nešto. Meni je, pak, draži nemir mog nevernog duha. Baš kao i Emili Dikinson. Njenom intelektu je smrt neprekidno pravila društvo. Ni jedna ni druga pesnikinja, pak, nisu mogle smišljati ideje bez akutne svesti o neumitnoj kobi. Ako je poezija saznanje, onda je to zabranjeno saznanje. Ponajmanje su to one misli kojima su tata i mama ophrvani dok sede u salonu. Bistroumni su usamljeni. Može li uopšte postojati umetnost bez mukotrpnih sumnji u sebe samog? Nije da ne može, ali to nije ona vrsta umetnosti u čiji bi smisao Emili Dikinson i Luiza Glik iole verovale.

Foto: EPA-EFE/Henrik Montgomery / TT

Pesme u “Divljem irisu” mogu se sagledati kao nastavak razmene misli između dveju prijateljica u “Nebeskoj muzici”. Žena obrađuje baštu dok je proleće u punom sjaju, gleda cveće kako raste i cveta, a zatim se suši dok se leto primiče kraju. Ona je tom cveću isto što i Bog ljudima. Pojedini cvetovi dobijaju glasove; svaki od njih ima svoju priču i svoju pesmu. Oni joj pripovedaju o svojim kratkovečnim životima. Bog takođe priča, ali bukvalno ništa ne obelodanjuje. Tu je i sedam pesama pod naslovom “Jutrenja” i deset pesama pod nazivom “Povečerja”, koje evociraju duh prvog i šestog kanonskog časa posvećenih molitvama.

“Divlji iris” je, po mom ubeđenju, njena najmaštovitija i najdirljivija knjiga. Raskošna simbolička značenja bašte, samih cvetova i para koji ih neguje data su nenametljivo; ona su neizbežno prisutna u samom tkanju pesama. Glikova je pažljivi izveštač koji opaža sve što se iz dana u dan odvija u bašti i neko ko slavi njenu prolaznu lepotu.

Krinovi

Kad čovek i žena sebi
odgaje baštu nalik
zvezdanoj postelji, dokono
u njoj provode letnje veče,
a veče biva sve hladnije
od njihove užasne zebnje: da
svemu dođe kraj, da sve
neumitno propada. Sve, sve
može iščileti, kroz mirisni vazduh
u tankim stubićima
se uzneti bez cilja,
i još dalje, preko uzburkanog mora bulki –

Ćuti, voljeni. Nimalo ne hajem
koliko ću leta proživeti dok se ne vratim:
ovog leta smo stupili u večnost.
Osetih kako me ukopavaš
šakama, da oslobodiš njegovu divotu.

“Ljudska bića moraju naučiti da vole / tišinu i tminu”, piše ona u jednoj drugoj pesmi. Ali sama nije u stanju da sledi ovaj savet. Ono za čim žudi – otkriva u svojoj sledećoj knjizi, “Sedam vekova” (Seven Ages, 2001) – nije iskustvo, već razumevanje. Celog života mi osećamo, ali ne razumemo. Saznanje je, tvrdi ona, nešto što nas može zadovoljiti, ali će nas na kraju vrlo verovatno potpuno obuzeti. Bez konkretne stvarnosti bašte, njenim filozofskim snatrenjima u “Sedam vekova” isuviše često nedostaje uverljiv doživljaj. Glik želi da njene pesme iskazuju mnogo mudrosti. Kad uspeju u tome, one su nezaboravne, u protivnom, zvuče ovako:

Nisam bila patetična! Bila sam jasna i glasna,
Kao kakva kraljica ili svetac.
Dabome, sve se svodi na živopisno nagađanje.
Pada mi na um da je bitno verovati
u trud, verovati da će sam pokušaj neko dobro doneti,
dobro neukaljano početnim nečasnim porivom
za ubeđivanjem ili zavođenjem –

Šta smo bez toga?
Prepušteni kovitlacu mračnog svemira,
sami, uplašeni, nemoćni da vladamo sudbom –

Šta imamo?
Bedne trikove sa klik-klak kockama i pertlama,
Trikove sa solju, beskrajne pokušaje
iz nečistih pobuda, da izgradimo ličnost.
Čime da sputamo tako silne nasrtaje?

Ove četiri strofe pripadaju pesmi “Prazna čaša”. Prepune su klišea i banalnih fraza. Na nesreću, u ovoj knjizi, osim inače lepih pesama, ima i drugih primera nespretno sročene retorike. Meni se dopadaju pesme “Solsticij”, “Balkon”, “Decenija”, “Basna”, “Letnja noć” i “Odredište”. One manje uspele imaju još jedan problem osim jezika. Nedostaje im pesnikinjina uobičajena pregnantna forma, teže da se rasprostru preko stranice i deluju preopširno.

To ne važi za njenu novu zbirku. “Averno” ima samo osamnaest pesama. Povezane su međusobno, a od njih, čak šest pesama sastavljeno je iz više delova, od kojih su pojedini pesme za sebe, a neki, pak, fragmenti s prizvukom dnevničkih zabeleški. “Šta je duša?” pita se u jednoj od tih. Odgovor je: “Zastava podignuta previsoko na jarbolu”. Neka pitanja često se ponavljaju. U jednoj pesmi Glikova se pita ima li koristi opterećivati se saznanjem da se mora umreti i pri tom se lišiti pravog života. Kako god glasio odgovor, neke od najuspešnijih obrada te teme nalazimo u kratkim pesama kao što je ova:

Sve mi se vraća.
Kruškovo drvo. Jabukovo drvo.
Pod njima sam obično sedela
Izvlačeći strele iz svoga srca.

Ne sećam se ko je rekao da je za čitanje pesme potrebno znati najmanje dva jezika: jezik kojim pesnik piše i jezik same poezije. To umnogome važi za Luizu Glik. Noćno nebo, još od Sapfinog doba, lirskim pesnicima je svojevrsna učionica. U njoj nema nijednog nastavnika, tek jedan jedini đak, sam ispred školske table. To je onaj očaravajući trenutak koji vapi za egzaltiranim lirskim raspoloženjem, i to u onom istom času u kojem se čini da su reči nedovoljne da opišu sve što pesnik oseća. Ukoliko bi i dosegle zadoljavajuću elokventnost, bila bi to elokventnost poraženih: onih koji govore znajući da nikako ne mogu valjano iskazati svoj unutrašnji doživljaj. Svaki lirski pesnik je mistik u potrazi za onom jednom rečju koja mu nedostaje. Prihvatamo takva pravila igre i svim srcem verujemo u njih, ukoliko zaista volimo poeziju, i ne smeta nam da stalno iznova slušamo jednu istu pesmu.

Zvezda večernjača

Prvi put posle tolikih godina, noćas
mi se ponovo ukazala
vizija ovozemaljske raskoši:
na večernjem nebu
prva zvezda kao da je
sve više blistala
a zemlja bivala sve tamnija
dok nije utonula u najcrnju tminu.
I ta svetlost, zapravo, svetlost smrti,
kao da je zemlji vraćala
snagu utehe. Nije bilo
drugih zvezda. Samo ova
kojoj sam znala ime
jer sam joj u mom drugom životu
nanela bol: Venero,
Večernjačo,
tebi posvećujem
ovu viziju, jer svetlost koju
bacaš na ovu pustoš
dovoljna je da moju misao
ponovo razbistri.

U ovoj pesmi progovara Persefona. Luiza Glik u zbirci “Averno” još jednom poseže za grčkom mitologijom, u ovom slučaju za pričom o kćeri Zevsa i Demetre, boginje žetve. Persefona je bila prelepa mlada žena u koju su svi bili zaljubljeni, čak i Had. Jednog dana, dok je brala cveće na livadi ispod Etne, tlo pod njenim nogama se rastvorilo i gospodar mrtvih ju je oteo. Njena mati se toliko razgnevila da je odustala od svega i zemlja je prestala da rađa bilo kakve plodove. Zbog sveopšte gladi Zevs je poslao Hermesa bogu Hadu ne bi li ovoga primorao da oslobodi Persefonu. Had se preko volje povinovao tom nalogu, ali joj je uoči njenog povratka dao tri zrna nara. Zaboravivši se, Persefona ih je usput pojela, a njihov gorkoslatkast ukus zauvek se usadio u nju kao uspomena na podzemni svet, te se od tada stalno vraćala u njega i ostajala onde po pola godine. Kad god je njena ćerka boravila u Hadu, Demetra nije dopuštala da iz tla nikne bilo kakva vegetacija i na zemlji bi nastupila zima. Glikova hoće reći da prvobitni mit treba čitati kao prepirku između majke i ćerkinog ljubavnika, dok je ćerka samo predmet njihove rasprave. Umesto nje, usud odlučuje o svemu. Glikova preinačuje Persefoninu podređenu ulogu i pretvara je u središnju figuru ove drame.

Foto: EPA-EFE/Henrik Montgomery / TT

Persefonina maska pristaje Glikovoj bolje od maski nekih drugih persona koje je preuzimala iz mitologije. Za promenu, ovaj put ona ne pokušava da se previše identifikuje s njom. Mit o nevinosti, zamršen spoj ljubavi i smrti, pa čak i njen naum da boravi po jednu sezonu u paklu, sve su to arhetipi prema kojima možemo gajiti saosećanje. Na šta je ličio odlazak u postelju s Hadom, u okruženju mrtvih telesa? O čemu li je razmišljala Persefona? Da li se plašila? O čemu su razgovarali dok su se oko njih osuđeni na večitu patnju previjali od muka? Mi smatramo da grčka mitologija pripada prošlosti. Ne i Glikova. Vreme – ili, pre, istorija – njoj ne znači mnogo. Ona nije pesnik magistralnih puteva, gradske ulične vreve i ponoćnih dragstora, niti žena koje u njima rade. Premda u jednoj od pesama u Avernu postoji scena iz metroa, Persefona, kao i većina tragičnih junakinja u drugim njenim knjigama, ne živi u posebno prepoznatljivom istorijskom dekoru. Evo šta Glikova kaže u svoju odbranu:

Naš vek davao je podsticaj da, umesto božanstva, zemlja bude predmet pijeteta. To izgleda kao implicitno odbacivanje onog što je večno. Ali religiozni duh, sa svojom žudnjom za značenjem i sklonošću ka strahopoštovanju, sa svojom težnjom za datom putanjom, za kontinuitetom, za neprekinutom linijom, za onim što je konačno i nepromenjivo, ne može se hraniti samo tim sadržajem i prirodnim procesima. Oseća da ga taj sadržaj dovodi u zabludu; i sve te pričice o procesima koji se odvijaju u prirodi, on pretače u mit.

Kao dete, otkriva nam Glikova u pesmi “Prizma”, patila je od nesanice. U letnjim noćima, roditelji su joj dozvoljavali da sedi pored jezera. Povela bi psa da joj pravi društvo i sedela u tmini i tišini. Averno, iz naslova njene nove knjige, jeste malo vulkansko jezero blizu Napulja koje su drevni Rimljani smatrali ulazom u podzemni svet. Glikova nikad ne ispušta iz vida tu povezanost. U svojim uspomenama na detinjstvo, ona sedi i osluškuje umirujući, neljudski zvuk vode što udara u dok. Moji roditelji, piše ona, nisu mogli videti tu svetlost u mojoj glavi. Njene pesme, shvatamo to posle njene desete zbirke, deo su jednog neprekidnog narativa, pokušaj da progovori o izvesnim presudnim trenucima svog života. U njenom pesničkom delu impresionira me njena moralna strast, to njeno nepresušno ubeđenje da nas poezija može dovesti do istine, i to ne samo istine o vlastitom životu već i o životima drugih, do onoga za čim su tragali mistici i filozofi. Prava tema Averna i većine knjiga Luize Glik zapravo je putovanje duše. A njena poezija i dalje iznenađuje i oduševljava lepotom.

Sunce zalazi iza brda,
Zemlja se hladi.
Neznanac vezuje konja za golo kestenovo drvo.
Konj miruje – iznenada skrene glavu
da oslušne šum mora iz daljine.
Noćas ovde spremam postelju sebi,
prostirem najdeblji jorgan po vlažnoj zemlji.
Taj šum mora –
kad konj okrene glavu, čujem i ja.
Na stazi kroz čestar golih kestenova,
psetance se vuče za gazdom.
Taj psić – nije li nekad srljao ispred njega,
istezao povodac, kao da hoće gazdi da pokaže
ono što vidi tamo, tamo u budućnosti –
budućnost, staza, nazovite je kako hoćete…

(Esej Čarlsa Simića, u prevodu sa engleskog Vesne Roganović, prenet je sa sajta “Arhipelaga” uz dozvolu izdavača)