"Moji najbolji prijatelji predozirali su se heroinom": Kako je Al Paćino prevazišao zavisnost i postao najveći živi glumac

U biografskoj knjizi (izdanje „Penguin Publishind Group“) pred čitaocima sudirljive ispovesti 84-godišnjeg glumca o majci Rouz Đerardi Paćino, radnici u fabrici, koja je počela da ga vodi u bioskope kada je bio „mali dečak od tri ili četiri godine“...

Paćino, Oskarom nagrađena zvezda trilogije Kum, kao i filmova “Serpiko”, “Lice s ožiljkom” i “Miris žene”, opisuje svoju majku kao „emocionalno krhku“ i priseća se posebno traumatičnog trenutka iz detinjstva, odrastajući u njujorškom Bronksu. „Bili smo napolju oko sat vremena kada smo videli gužvu na ulici,“ priseća se Paćino u knjizi. „Ljudi su trčali prema zgradi moje bake i deke. Neko mi je rekao: 'Mislim da je to tvoja majka.' Nisam verovao, ali sam počeo da trčim s njima. Ispred zgrade je bila hitna pomoć, a tamo, izlazeći kroz prednja vrata, na nosilima, bila je moja majka. Pokušala je da izvrši samoubistvo.“

„Sonny Boy“ je bio nadimak koji je Rouz dala Paćinu – uzela ga je iz popularne pesme Ala Džolsona, koju mu je često pevala – a Paćino dodaje da su bioskopi „bili mesto gde je moja samohrana majka mogla da se sakrije u mraku i ne mora da deli svog Sonny Boy-a ni sa kim drugim.“ Njegovu majku je napustio mlađi suprug, Salvatore Paćino, kada je njihov sin, Alfredo Džejms Paćino, imao samo dve godine.

Pacino je očev odlazak nazvao „nedostajućom karikom“ u svom životu. Posledice su bile teške. Rouz, koja je patila od hronične depresije, jedva je sastavljala kraj s krajem. Pre nego što je pokušala samoubistvo, što je sada Paćino javno otkrio, znamo da je čak pribegla terapiji elektrošokovima i da je na kraju postala zavisna od barbiturata. Imala je samo 43 godine kada je umrla 1962. godine. „Siromaštvo ju je uništilo,“ rekao je Paćino. Njegov voljeni deda po majci, Vinćenzo, preminuo je godinu dana nakon Rouz. Paćino je to opisao kao svoj „najmračniji period“. „Prošao sam kroz mnogo toga. Išao sam na terapiju pet dana nedeljno tokom 25 godina,“ rekao je za Hollywood Reporter” 2019. godine.

U knjizi “Sonny Boy”, Paćino se takođe priseća kako je mnogo naučio o životnim pravilima od Vinćenca, koji je emigrirao u Ameriku iz starog sicilijanskog grada čije ime je Paćino kasnije saznao – Korleone.

Jasno je da su neizbrisive uspomene na odrastanje u Bronksu i na „likove“ koji su pomogli da se formira, još uvek u prvom planu Paćinovih misli. Kaže da je bilo teško biti siromašan i uveren je da je „još uvek postojala stigma protiv“ Italijana u posleratnom periodu. Počeo je da puši sa devet godina, a sa trinaest je već pio žestoka pića. Bio je deo ulične bande zvane Crvena krila. U knjizi svoju malu ekipu naziva „čoporom divljih, pubertetskih vukova sa lukavim osmesima“, i opisuje kako su njegova tri najbolja prijatelja – Klifi, Brus i Piti – na kraju umrli od predoziranja heroinom. Paćino se pita: „Zašto ja nisam završio tako? Zašto sam još ovde? Da li je to bila sreća? Da li je to bio Čehov? Da li je to bio Šekspir?“ Možda je instinktivno znao da je gluma oduvek bila njegovo utočište i izlaz, s tim što je Rouz uvek činila sve da podrži Paćinove mladalačke glumačke ambicije.

Godine 1967, sa 27 godina, Paćino je upoznao Čarlija Lotena u jednom baru u Grinič Vilidžu. Taj susret mu je promenio život. Loten je bio učitelj glume u Herbert Berghof studiju i ubedio ga da se upiše. Postao je Paćinov mentor, upoznavši ga sa velikim piscima poput Džojsa i Remboa. „U tim lutalačkim godinama, niste mogli da me zateknete bez knjige,“ rekao je Paćino.

Iako je noći provodio po barovima, Paćino je tokom dana strastveno radio na svom zanatu, upijajući sve što je mogao u čuvenoj školi “Actors Studio”. Prvi veći proboj doživeo je glumeći u regionalnom teatru u Bostonu. Na Brodveju je debitovao 1969. godine, iste godine kada je debitovao na filmu u “Me, Natalie”. Najvažnije od svega, pronašao je svoj smisao. „Gluma je ono što treba da radim,“ rekao je Paćino za “Njujorker”. „Uz ovo, sve iznenada dobija smisao i razumem sebe.“

Istovremeno, Paćino je tražio utočište u alkoholu kada bi ga preplavili lični problemi i uspomene iz detinjstva. Zapravo, Paćino je veći deo sedamdesetih proveo u alkoholnoj magli. Njegov veliki uspeh je to što nije pio skoro pet decenija, proslavivši svoj 80. rođendan 2020. godine bezalkoholnim pićem. Ali toliko je pio u mladosti da mu je, kako sam kaže, mozak bio „zbrkan“.

Pio bi pivo uz martini kao dodatak, a alkohol mu je služio kao protivotrov za njegovu prirodnu stidljivost, način da se nosi s intenzivnim teretom života pod lupom javnosti. Kasnije bi objasnio da je tada alkohol bio deo kulture njegove profesije, prisećajući se kako je čak i eminentni glumac poput Ser Lorensa Olivijea naveo „piće posle predstave“ kao svoj omiljeni deo glume.

Kada je Paćino napunio 31 godinu, alkohol je počeo da ugrožava njegovu karijeru. Snimio je “Me, Natalie” i odigrao dobro prihvaćenu glavnu ulogu u filmu “Panika u parku droge”, kada ga je zapazio Frensis Ford Kopola, koji je insistirao da je Paćino savršen za glavnu ulogu u filmu “Kum” iz 1972. godine. Kompanija “Paramount Pictures” je želela da Majkla Korleonea igra Robert Redford ili Voren Biti, ali je reditelj ostao pri svom izboru. „Nisam mogao da izbacim Ala iz glave,“ rekao je. Paćino je skoro uništio svoju šansu. Na dan svog prvog probnog snimanja, bio je mamuran i nije naučio replike. Pokušao je da improvizuje scenu, što je razbesnelo Marija Puza, autora krimi romana na kojem je film zasnovan. Bilo je potrebno mnogo ubeđivanja da Paćino dobije ulogu.

Na kraju, bio je izvanredan kao mafijaški šef, ali je za dlaku ostao bez Oskara za najbolju glavnu mušku ulogu, koji je umesto njega dobio njegov kolega Marlon Brando, koji je igrao njegovog oca Vita Korleonea. Međutim, iznenadna slava i priznanje gurnuli su Paćina da pije još više.

Prava krizna tačka desila se u Londonu 1974. godine, nakon uspeha filma “Serpico”, dok je Paćino boravio u hotelu. Bio je iscrpljen nakon šest meseci snimanja filma “Kuma 2”, i već se prijavio da igra Sonija Vortzika u filmu “Pasje popodne”, u režiji Sidnija Lameta. Film je dramatizovao priču o nespretnom pljačkašu koji pljačka banku u Bruklinu kako bi nabavio novac za operaciju promene pola svog partnera.

Paćino je počeo da preispituje ulogu. Nakon obilaska pabova u londonskom Vest Endu, odustao je od filma, a Lamet je nevoljno prihvatio njegovu promenu mišljenja i poslao scenario Dastinu Hofmanu. Međutim, producent Martin Bregman nije odustajao i uporno je nagovarao Paćina da razmisli. „Rekao mi je: 'Možeš li da prestaneš da piješ neko vreme i pročitaš scenario?'“, prisetio se Paćino. „Nisam pio par dana i pročitao sam scenario. Sve je bilo jasno. Rekao sam: 'Zašto ovo ne radim? Trebalo bi da radim ovo.' Imao sam veliku sreću što je on bio tu.“

Ipak, pobeda nad alkoholom mora da se smatra jednim od najvećih dostignuća u Paćinovom izuzetnom životu. On priznaje da mu je Loten pomogao da "prepozna" svoju zavisnost. „To je bio snažan trenutak ... Ne bih uspeo bez Čarlija,” rekao je Paćino za “Playboy”. U svojim memoarima se šali da je često bio „pijan kao čep“ i kaže da je pokušao da ide na sastanke Anonimnih alkoholičara, ali da se „lično nije povezivao sa tim okruženjem“. Od 1977. godine je trezan.

Paćino, koji uvek nosi sunčane naočare napolju kako bi ostao neprepoznatljiv, neprestano se žalio na „pažnju javnosti“ koju je njegova karijera donela. Govorio je sa setom o tome kako ne može da radi uobičajene stvari poput vožnje metroom ili izlaska u javnost sa svoje troje dece. Pre svoje smrti u 82. godini 2022, Džejms Kan je rekao da je njegov kolega iz “Kuma” filma oduvek bio „prilično složen“. On kaže da je Holivud 1972. godine znao da se pojavila posebna zvezda. „Iako je Paćino bio čudak u ćošku, mislim da smo svi tada znali da se taj momak u ćošku razvija u verovatno jedan od najvećih talenata svih vremena u našoj industriji.“

Sigurno više saznajemo o toj složenoj ličnosti u knjizi "Sonny Boy", uključujući njegovu ambivalentnost prema slavi. Nije bio impresioniran time što je u osnovnoj školi izglasan za osobu koja će najverovatnije uspeti, rekavši: „Sve što je to značilo bilo je da je mnogo ljudi čulo za tebe. Ko uopšte želi da bude poznat?“.

Njegove sumnje su samo rasle posle uspeha "Kuma". „Počeo sam da preispitujem samu suštinu onoga što radim i zašto to radim“. Takođe detaljno opisuje svoje finansijske probleme, rekavši da je bankrotirao 1988. godine, a kasnije, 2011. godine, objasnio: „Imao sam 50 miliona dolara, a onda nisam imao ništa“.

Godine 1988. godine, Dajan Kiton, tada njegova devojka, ubedila ga je da prihvati ulogu u trileru "More ljubavi" – „zbog love“ – što ga je vratilo na posao i omogućilo mu da ponovo zarađuje veliki novac. Film ga je spojio sa Elen Birkin, a Paćino u svojim memoarima komentariše njihovu scenu seksa: „Obično nisam tip koji voli da izvodi scene vođenja ljubavi, i mislim da ni mnogi drugi glumci ne vole da ih rade. To može postati nešto na granici pornografije.“ Više od 20 godina kasnije, i ponovo u finansijskim problemima, priznaje da su njegovi problemi s novcem uticali na njegovu karijeru. „Završio sam radeći nekoliko stvarno loših filmova koji neće biti spomenuti, samo zbog keša, kada su mi se sredstva toliko istanjila,“ piše.

Knjiga uključuje samo kratke detalje o njegovom dugogodišnjem boravku na terapiji (kaže da mu je individualna terapija pomogla da prestane da pije) i o njegovim romansama u Holivudu – koje uključuju Dajan Kiton, Džil Klejburg, Tjuzdej Veld, Martu Keler i Ketlin Kvinlan. Vešto govori o svojim motivacijama i kako je pokušao da pobegne od onoga što naziva „voz bola“ napuštajući veze. Priznaje da nije uspeo da pruži svojim blizancima, Antonu i Oliviji – rođenim od bivše partnerke Beverli D’Anđelo 2001. godine – pažnju koju su „želeli ili zaslužili.“ Opisao je to kao „slomljenu porodicu“. Njegovo najnovije dete, sin po imenu Roman, rođen je u junu 2023. godine. Nedavno se razišao sa Romanovom majkom Nur Alfal, koja je više od 50 godina mlađa od Paćina, piše "Independent".

Bonus video: De Niro je ljubav prema Srbiji iskazao kroz ime koje je dao svojoj ćerki