Pesma “Prijatelji koje smo izgubili” je priča o gubitku usled smrti”. I radi se o vremenu koje gubimo. Kao sa porodicom, ponekad. Uvek imam osećaj da sam mogao da provedem više vremena sa njima, kaže čuveni fudbaler koji upravo započinje svoju muzičku karijeru.
Uzmite Nika Kejva, dodajte malo Leonarda Koena, pospite Serža Genzbura i možda ćete imati nešto slično prvom singlu Erika Kantone. Da, dobro ste pročitali, pesma “Prijatelji koje smo izgubili” (The Friends We Lost) je ozbiljno dobra stvar, piše “Gardijan”. Fudbaler koji se pretvorio u glumca, sada se pretvorio u tihog pevača na putu kroz prelepu meditaciju o životu sa pregršt “kantonaizama” ubačenih sa merom („Kao crvena zmija u vodi / Na umu dobitni broj / Slušaj tišinu iznad straha / Duboki okean koji ne čujemo”). Singl je samo početak. Slede turneja, album uživo i studijski album.
Kantona kaže da se od detinjstva uvek nadao da će svirati svoju muziku na bini, ali nije mislio da je ima u sebi. Nije pisao muziku, niti je mislio da može da peva. Ali u izolaciji tokom kovida odlučio je da sam nauči gitaru kako bi mu to pomoglo da piše pesme za nastupe. Albumi su usput, svirka je glavna atrakcija. „I dalje sam loš gitarista, ali dovoljno dobar da pišem pesme, a napisao sam ih možda 30. Uradio sam to samo da bih izašao na scenu, jer volim vezu sa publikom – fudbalom, pozorištem, muzikom. A muzika je za mene bila san.”
Možda je najveće iznenađenje to što je Kantoni trebalo 57 godina da snimi svoj prvi singl. On je, naravno, bio vrhunski rokenrol fudbaler. Niko nije imao takav stil na terenu, bez obzira da li je igrao sa podignutom kragnom kao paun koji se šepuri, ili istakne grudi da proslavi još jedan čudesni gol, ili skoči u publiku da u kung-fu stilu udari nasilnog gledaoca. Taj napad na navijača mu je doneo osam meseci zabrane igranja i dvonedeljnu zatvorsku kaznu, koja je po žalbi smanjena na rad za opšte dobro. Kantona je razočaran napustio fudbal sa 30 godina nakon što je osvojio pet titula prvaka u šest godina u Engleskoj (prvu sa Lidsom, ostatak sa Mančester junajtedom).
Sasvim prikladno, Kantona je postao glumac kasnih 90-ih. Sada, sa više od 30 filmova za sobom (možda najpoznatiji film Kena Louča “U potrazi za Erikom”), on kreće u novi poduhvat.
Kantona je rođen u Marseju od majke Španjolke (krojačice) i oca Francuza (medicinski brat i umetnik). Otac ga je uveo u italijansku operu i odrastao je slušajući Pučinija i Verdija. Do tinejdžerskih godina, njegov ukus se razvio: „Slušao sam mnogo Seks Pistolsa, Kleš, AC/DC i Led Cepelin.” Sa 17 godina, kad je već bio profesionalac koji igra za Okser, njegov život se promenio kada je otkrio Džima Morisona i Dorse. „Za mene je to bio šok. Tekstovi, energija, nastupi uživo. Kada sam ih upoznao, moj život se potpuno promenio.”
Kantona nije završio sa nabrajanjem svojih muzičkih heroja: „Poslednji koji su me zaista inspirisali bili su Nik Kejv, Leonard Koen i Danijel Džonston.” Kako bi opisao svoj stil pevanja? „Mrzim kada ljudi pokušavaju da budu kao neko drugi. Svi imamo svoje ličnosti i ne želim da budem kao neko drugi. Pokušao sam da nađem svoj glas. Tako da nikad nisam uzimao lekcije. I našao sam ga. Osećam se potpuno povezano sa svojim glasom.”
Kantona kaže da je on odgovoran za sve, pisao je i tekstove i muziku. „To sam potpuno ja. Niko mi se ne meša u posao. Ljudi mi mnogo pomažu, slušam ih, ali na kraju krajeva odlučujem o svemu. To su moje pesme i ja ih volim.”
“Pesma “Prijatelji koje smo izgubili” priča o gubitku usled smrti”, kaže on. „I radi se o vremenu koje gubimo. Kao sa porodicom, ponekad. Uvek imam osećaj da sam mogao da provedem više vremena sa njima. Svaki put kada nešto uradim, uradim to 100%, ali uvek imam osećaj da sam mogao da uradim više.” Dakle, pesma govori o žaljenju? „Ne, ne znam da li to možete nazvati žaljenjem.“ Kantona, koji sa porodicom živi u Lisabonu, pominje portugalsku reč – saudade. Ne zna engleski ili francuski ekvivalent. „To je samo osećaj. To je kada se setite nečega, na primer svoje bake, i imate sjajan osećaj da je vidite na nekoj staroj fotografiji, a sekund kasnije shvatite da je više nećete videti jer je mrtva. To je saudade.” Ovo je emocija koju singl izaziva za njega. „Da, volim ovu reč. To je više od žaljenja. To je ovaj mali trenutak.“
Kantona je takođe snimio spot za singl u kojem glumi njegov 13-godišnji sin Emir, starije od dvoje dece sa drugom ženom, glumicom Rašidom Brakni (sa prvom ženom ima dvoje odrasle dece). „Napisao sam tekstove, napisao muziku, napisao sam video i režirao spot. Mogu sve osim da budem skroman.” Da li je ozbiljan u vezi sa svojim nedostatkom poniznosti? On prasne u smeh. „Sve je u podsmehu. Da. Smejem se sebi – ili životu. To je cirkus, samo veliki cirkus.“
Kantoni nikada nije nedostajalo samopouzdanja, pa je zanimljivo da je sumnjao da li može da piše muziku. Pa, kaže on, vera u sebe i sumnja se međusobno ne isključuju. U stvari, njih dvoje su srećno koegzistirali tokom njegovog života. „Jedina stvar u koju sam siguran su moje sumnje“, kaže on. „Sumnja vam daje mogućnost da isprobate stvari. Kako sam stario, postao sam samo sigurniji da sam siguran samo u svoje sumnje, čak i više nego ranije.”
Smrtnost je podsticaj, kaže on. „Da smo večni, ne bih radio toliko stvari. Sada imam 57 godina; Ne želim da provodim vreme sa ljudima koje ne volim.“ On zastaje. „Zapravo, nikad to nisam uradio. Ne želim da gubim vreme. Trudim se da iskoristim svaku sekundu, sa ljudima koji me inspirišu.” Da li mnogo razmišlja o smrti? „Na dobar način, jer me ohrabruje da radim stvari danas, a ne sutra ili sledeće nedelje.”
Prošlo je 26 godina od kada se povukao iz fudbala. Da li vidi nekog u današnjem fudbalu sa sličnim likom kao što je bio on? On pominje Pepa Gvardiolu, menadžera Mančester sitija.
„Sviđa mi se Gvardiola. On je umetnik, stvaralac. Sve što radi, niko do sada nije radio. On je duhovni sin legendarnog holandskog napadača Johana Krojfa. A igrači? Odmahuje glavom. “Ono što danas volim u fudbalu je samo Gvardiolino delo.”
Bonus video: Nik Kejv peva legendarnu pesmu „I Need You“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar