Milica Dukić: Vez može biti glasan, angažovan, buntovan i prkosi vremenu u kom živimo

Ovom prilikom publika će moći da pogleda dela Lazara Vujaklije i Save Sekulića iz zbirke Muzeja naivne i marginalne umetnosti, koja će biti dovedena u vezu sa savremenom umetničkom praksom Milice Dukić. Kustosi izložbe Vladimir Kokoruš i Danica Đorđević Janković će kroz izložbu ispitati načine na koje se istorijski događaj oblikuje, prenosi i menja u procesu njegove umetničke interpretacije i kolektivnog pamćenja.

U susret izložbi razgovaramo za Nova.rs sa umetnicom Milicom Dukić, koja nam pojašnjava na koji način će učestvovati u ovom originalnom konceptu, te govori o svojoj umetničkoj praksi i odnosu prema delu Vujaklije i Sekulića.

Šta vam je lično, i iz umetničke perspektive, bilo posebno upečatljivo u Vujaklijinom delu „Zapis o Darinki“ pre nego što ste pristupili radu na izložbi?

- Pre svega, moram da naglasim da mi je, pored velike časti, pripala i velika odgovornost da što uspešnije odgovorim na zadatak. Rezultat mog učešća će biti vidljiv tek početkom pratećeg programa, to jest u radu sa zainteresovanim učesnicima radionice za vez i tafting.

Još u idejnoj fazi osetila sam potrebu da ne proizvodim nešto novo, već da istaknem postojeću mapu Lazara Vujaklije kroz interpretaciju njegovih zapisa u drugom medijumu. Poželela sam da ih prevedem više u taktilne objekte, jer sam svedenost njegovih formi, ilustrativni i izražajno-koloritni pristup, mogla lako da zamislim kao meku tapiseriju.

S jedne strane imamo Vujaklijin vizuelni stil, a s druge samu Darinku Radović i kontekst NOB-a. Kako iz vaše perspektive gledate na taj odnos onoga što je „likovnost“ dela, a s druge strane ono što je njegov idejni i ideološki kontekst? Da li su vam oba podjednako važna?

- Da, oba su podjednako važna. Naime, jedan od razloga zbog kojih sam pozvana da učestvujem na ovoj izložbi jeste moja prethodna saradnja sa studentkinjama Akademije umetnosti u Novom Sadu, koja je rezultirala izvezenim porukama na maramicama pod nazivom Pisma Radi. Inspiraciju za taj rad pronašla sam u susretu sa muzejskim objektom Maramica Rade Nikolić iz 1942. u Narodnom muzeju u Užicu. U pitanju je oproštajno vezeno pismo devetnaestogodišnje zarobljenice logora Banjica. Rad koji je nastao u saradnji sa studentkinjama kreiran je tokom trajanja izložbe Slučaj Niti. Globalni narativ u tekstilu, u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2025. i krajem godine bio je predstavljen na izložbi Pobeda je ženskog roda. Žene Vojvodine u borbi protiv fašizma.

Ove godine, po pozivu Umetničke galerije „Nadežde Petrović“ u Čačku, imala sam priliku da sarađujem sa đacima Umetničke škole, ispitujući na neki način koliko je srednjoškolcima poznat kontekst NOB-a. Rezultat do koga smo došli, proširena umetnička instalacija „Pisma Radi i Olgi“, izložen je u galeriji „Risim“ u Čačku do 15. septembra.

Smatram da rad na ovakvim izložbama poseduje snažan edukativni i istraživački karakter. Likovnost dela je u službi da skrene pažnju na delove istorije, ali na neki način i da aktuelizuje probleme društva danas, pa i ratova koji, nažalost, ne jenjavaju u različitim delovima sveta.

Šta vam je važno u samom činu prevođenja određenog motiva, slike ili ideje u tekstil i koliko se njihovo značenje menja tim prelaskom iz jednog medija u drugi?

- Ono što vez kao tehnika pruža jeste prostor za usporavanje, razmišljanje, neku vrstu meditacije. Mislim da je važno da se udubimo u radove Lazara Vujaklije i Save Sekulića i da interpretacijom njihovih dela razmišljamo o njihovom procesu produkcije, te da pronađemo sponu koja ih je obojicu navela da kroz likovni rad odaju počast Darinki i njenim ćerkama.

Koliko vam je važan sam kontekst veza kao tehnike, koji se tradicionalno doživljava kao „ženski rad“ u odnosu prema temama kojima se bavite kako na ovoj izložbi, tako i u vašem radu generalno?

- Vez me fascinira kao kontinuitet nasleđa, koji se prenosi generacijama, i to što potreba za njim postoji i danas. Lično ga ne percipiram kao „ženski posao“, jer su i mnoge dede volele da rade goblene, na primer. Same radionice mogu se posmatrati kao performans, jer na njima uspevamo da oživimo prethodni duh vremena, da nastavimo tradiciju okupljanja pri izradi ručnih poslova. Akcenat je na učesnicima i procesu. Pored dekorativnosti, kao prve asocijacije na vez, kroz razne primere pokazalo se da može biti glasan, angažovan, buntovan, pristupačan. I kao da „prkosi“ brzom vremenu u kojem živimo.

Zanimljivo je da upravo danas vizuelni stil Lazara Vujaklije dobija „novi život“ i nova čitanja, kako iz kustoskih perspektiva tako i od strane mlađih generacija naklonjenih umetnosti murala, odnosno vizuelnoj upečatljivosti („instagramičnosti“) njegovih dela. Kako vidite ovu „evoluciju“ percepcije njegovog dela, odnosno kakav odnos gajite prema njegovom stvaralaštvu uopšte uzev?

- Iskreno, s vremenom više otkrivam o njegovom radu, a posebno me raduju njegovi murali, to jest informacija da ih je on prvi realizovao u Beogradu. To donedavno nisam znala. Vujaklijin stil je i danas dopadljiv, aktuelan, istovremeno ga doživljavam kao snažan i nežan.

Tokom trajanja izložbe biće realizovane participativne radionice veza i taftinga. Ovo nije prvi put da držite radionice (umetničkog) veza - kakva su vam bila dosadašnja iskustva na tom planu i kako ste koncipirali ovu specifičnu predstojeću radionicu?

- Pred završetak pandemije koronavirusa 2021. osetila sam da postoji jača potreba za društveno angažovanim i participativnim načinom rada. Isprva sam sarađivala isključivo sa osetljivim grupama, poput učenika Škole za specijalno obrazovanje „dr Milan Petrović“ u Novom Sadu, sa kojima sam započela razvoj serije objekata Tekstilne novine. Kasnije, kako sam putovala, promenila sredinu, poželela sam da umesto samostalnog studijskog rada direktno dođem u kontakt s lokalnim stanovništvom kroz otvoren poziv da učestvuju u kreiranju kolektivnog umetničkog dela u tehnici veza.

Tu praksu sam po povratku nastavila, a tokom 60. Oktobarskog salona kustoski tim podario mi je divnu smernicu - povezali su me sa prodavcima časopisa Liceulice, i tim povodom kreirali smo radni prostor i prostor susreta koji je bio otvoren i za publiku kao i za određenu grupu.

Kako tehnika veza ne iziskuje punu koncentraciju u radu, tako se vrlo prirodno i lako razvija komunikacija među učesnicima, što je zapravo cilj svih radionica - dijalog, razmena iskustava, kreiranje poznanstava. Kroz ulogu voditelja radionice želim da prenesem možda manje samo znanje, a više ohrabrenje da se učesnici oprobaju u nečem novom i da na vez gledaju kao na tehniku koja pruža prostor za eksperimentisanje.

Do sada sam imala prilike da radionice držim i u inostranstvu (Nirnberg, Grac, Skoplje, Struga, Jerusalim), a možda najneobičnija saradnja dogodila se sa Organizacijom gluvih u Novom Sadu, gde su praktično radionice veza prerasle u pantomimski performans pod nazivom Kroz iglene uši, koji smo imali prilike da predstavimo u Padovi početkom godine u okviru projekta Univerzalni Umetnički Dizajn.

Na narednu radionicu donekle gledam kao na potencijalni nastavak serije Pisma Radi i Olgi, ali više kao omaž delima Lazara Vujaklije i Save Sekulića posvećenim Darinki i njenim ćerkama. Ovo je i moja prva saradnja sa kustosima izložbe Danicom Đorđević Janković i Vladimirom Kokorušem. Nadam se da ćemo zajedno sa učesnicima doći do nekih novih zaključaka.