Piše Milena Marjanović: Slikarka koja je obrađivala svoj vrt

Milena Jeftić Ničeva Kostić (Tomaševac,1943. - Beograd, 2021.), koja je u bogatoj i uspešnoj karijeri kreirala kostime, lutke i scenografiju za više od 150 predstava u  dečijim i pozorištima za odrasle, bila je prisutna na likovnoj sceni od kraja 60-ih godina samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i u svetu. Laureat je Otkupne nagrade Muzeja savremene umetnosti na Oktobarskom salonu (1982); Velike nagrade ULUPUDS-a (1992); Nagrade za crtež na IV Bijenalu crteža i male plastike (1999) i Nagrade Oktobarskog salona (1999).Više je faza kroz koje je Milena JNK prolazila, pokazano je i na ovoj posthumnoj izložbi, prvoj u Muzeju "Zepter", ali, osim onih, pod uticajem pozorišta, kada nastaju njeni čuveni ciklusi "Krojački saloni", "Popravke čarapa" i "Glave", iz sredine 70-ih, sve su uvek bile naklonjene prirodi. Prirodu je, naprosto, volela i prema njoj gajila odnos pun nežnosti ispoljen u načinu na koji ju je dodirivala svojom kičicom.

Taj način je najpre bio treperav i tačkast - vidi se u ciklusima "Oranice" i "Životinje" - s budućnošću viđenoj u apstrakciji. Međutim, više ju je zanimala sama vegetacija, a ne asocijacija na nju. Siguran potez, bilo minuciozno pedantan bilo kasnije snažno razmahan, nije je odvukao ni u slikarstvo gesta. Kad se danas upitam zašto se to nije dogodilo, a moglo je, jedini odgovor koji mi se nameće je da su slike iz njenog detinjstva u Banatu, poput žitnih polja na kojima vetar duva još od kad je zemlja bila užarena lopta, u njenoj mašti i njenom umu neiscrpna arhiva sećanja. Apstrakcija je uveliko cvetala i njoj slikarki raskošnog kolorita, nije bilo teško uskočiti u taj voz. Ipak, pošla je u drugom smeru. Posle poentilističkih slika žitnih polja dogodila su se neba. Ciklus "Izbušena neba" rezultat je NATO agresije 1999. godine. Sledeće godine ova izložba je preneta u Sidnej. Tada započinje njeno putovanje botaničkim baštama nama egzotičnih predela čije rastinje blješti na suncu, čiji pejzaž koji se unedogled proteže pred njenim očima, zaustavlja u fragmentima, na slikama sve većih dimenzija. Jer, premestiti bujnu vegetaciju na malo, kamerno platno, značilo je skrnaviti je: izgubila bi se njena veličanstvenost. Rasvetali žbunovi, krošnje u cvatu, kale mažene vetrom, suncokreti u popodnevnom rumenilu, žalosne vrbe, tropi... sve je to s ushićenjem na slici dobilo univerzalno značenje.

Priroda je njen glavni protagonista. Priroda iskonska, za kojom je čeznuo Gogen, senzibilna, kakvoj se posvećivala Džordžija O Kif. Ima tu još nečeg, od odnosa prema prirodi, više utopijskog, manje revolucionarnog, čega se slikarka posredno dotakla. Nešto od Voltera i njegovog junaka Kandida. Mislilac dugog jezika, ciničan, Volter je raspravu "Kandid" napisao protivurečeći Lajbnicovoj tezi da je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova. Zato vodi naivnog mladića po Evropi u kojoj se vode ratovi, krade, ubija i siluje. Na kraju putovanja, učenik se pita: ako je ovakav svet najbolji, kakvi li su tek oni drugi? Volter mu odgovara: Treba obrađivati svoj vrt. Drugim rečima: svet jeste loš, ali ne da bismo kukali, već da bismo ga promenili na bolje, svako počevši od svog vrta, onoliko koliko može. Upravo to činila je Milena JNK kroz svoje slikarstvo.

Iako na Mileninim slikama s blagim ehom Gogenovog eskapizma u daleke svetove i ode nepatvorenoj prirodi slikara-čarobnjaka Rusoa, namah zamrišu i Moneove bašte (u ciklusu "Tropi" nastajalim od 2006) i odzvoni delikatna paleta Džordžije O Kif,  dotičući ih se svojim čarobnim štapićem, ona je izgradila svoju ličnu slikarsku oazu spokoja kojeg se nikad nije odrekla, obrađujući svoj vrt, živeći s uspomenama... Kolorista, kakvog retko danas srećemo, izgarala je pred prizorima Čapasa (tamo gde je sniman "Apokalipto"). S primesama bajkovitosti, njena platna su postajala drame, od sudara boja, noćnog kolorita kobaltnog neba i na listu žutog odbleska svetla koje se odnekud probija da obasja lijane, bambuse, paprat, eukaliptuse.

Milena JNK je zapravo prirodu milovala kičicom. Ona je pionir umetnosti koja se, pošto je uzdrmana (i urušena) svakojakim buntovima, vraća pod skute duhovnosti. Njeno sredstvo je boja kao svetlost, život, arabeskna igra. Za njom je ostao ogroman opus čiji je deo, 69 dela iz svih faza stvaralaštva, poklonila Kući legata. Darovala ih je sukcesivno, od 2007. godine, da bi pred sam kraj i svoj stan-atelje zaveštala istoj instituciji, na korišćenje umetnicma-gostima iz inostranstva. Radovi Milene JNK nalaze se u zemlji i inostranstvu, između ostalog, u kolekcijama Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti, Muzeja grada Beograda, Muzeja primenjene umetnosti, Kuće legata i Muzeja Zepter, u Beogradu, Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i Galeriji Matice Srpske, u Novom Sadu, Muzeja savremene umetnosti u Jerevanu, Benjamin Duhl Auditorijuma u Tel Avivu, Gradske kuće u Solentuni (Stokholm), Muzeja pastela u Sen Kentenu, Silpakom univerziteta u Bangkoku.