Milena, u imenu tvome je milina. Ona milina koju si dala svima koje si pustila da ti priđu blizu, poznaju te, vole tvoj prvi pogled i šeretski osmeh. Milena, hvala ti za sve predstave koje smo zajedno radile, sa tobom je moglo da se mašta, rekla je rediteljka Tatjana Mandić-Rigonat na današnjoj komemoraciji povodom smrti umetnice Milene Jeftić Ničeve Kostić.
– Lepa Milena, i kad se smeje i kad je ljuta. Milena drugarica, Milena putnica, Milena zavodnica, Milena jedna od najvećih umetnika – ovim rečima Tanja Mandić Rigonat započela je opraštanje od slikarke, kostimografkinje, scenografkinje i kreatorke lutaka, koja je preminula 25. maja u 78. godini u Beogradu posle duge i teške bolesti.
Emotivan govor na komemoraciji u Kući legata, zdanju kome je Milena Jeftić Ničeva Kostić, pored novosadske Galerije Matice srpske, zaveštala svoj legat za života, saradnica i prijateljica umetnice nastavila je podsećanjem na „Milenino nebo, cvetove, krošnje, trope, njen Tamiš, oranice“:
– Milena burna i bujna, razigrana i nežna u čistoj osećajnosti, istinita i jednostavna kao što su deca i uvek nevina za zlo sveta, nekada i bolno. Milena koja pomaže svima, i onima koji pomoć traže i onima koji ne znaju da im je pomoć potrebna. Milena koja se smeje, sa cigaretom u jednoj i kafom, pivom ili čašom crnog vina u drugoj ruci i nazdravlja gadostima života. Milena je u sebi i oko sebe videla čuda umetnosti i kada ih nema. Milena buntovnica, ona koja veruje u smisao slikarstva i platna, četkice i boje, u crtež, u akvarel, pastel, stare tehnike koje su uvek nove u rukama istinskih umetnika. Milena koja odbija da bude pomodna i zato je i klasična i moderna, i svoja, i izuzetna – navela je rediteljka, prisetivši se Milenine tvrdoglavosti u istrajavanju na najdužem putu, putu umetnika koji svoje vrednosti ne meri savremenošću, nego svemirom:
– Milena, u imenu tvome je milina. Ona milina koju si nam svima dala, svima koje si pustila da ti priđu blizu, poznaju te, vole tvoj prvi pogled i šeretski osmeh. Milena hvala ti za sve predstave koje smo zajedno radile, a bilo ih je mnogo. Sa tobom je moglo da se mašta, a verujem da svi reditelji sa kojima si radila znaju koliko je tvoje dubine, osećajnosti, mašte, pameti u njihovim režijama. Pozorište pamti ono što ljudi zaboravljaju. Scena ne zaboravlja ko joj je dao poeziju oblika, svetla i boja.
Konstatujući da, iako je po svemu što je umetnica stvorila, i nagradama koje je ponela trebalo da počiva u Aleji zaslužnih građana, sama je odabrala blizinu reke, Tamiša, nepreglednih oranica, žita i cvetanja Tomaševca, u kome je rođena 1943. godine i sahranjena 27. maja.
– Milena, drugarice moja, nadam se da vidiš sve nas ovde i da osećaš ljubav kojom te ispraćamo do tvog neba – kazala je Mandić Rigonat, izrazivši na kraju nadu da će „Milenina umetnost živeti, obnavljajući se u generacijama onih koji su u potrazi za smislom života“.
Tanja Mandić Rigonat bila je samo jedno od brojnih teatarskih imena, sa kojima je Ničeva Kostić, koja je diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti, sarađivala tokom karijere kao autorka scene ili kostima. Među njima su, kako je podsetio Igor Bojović, dramski pisac i direktor pozorišta „Boško Buha“, i Arsenije Jovanović, Vida Ognjenović, Mira Erceg, Egon Savin, Ivana Vujić…
Radila je u pozorištu za decu, pre svega u matičnom „Dušku Radoviću“, ali i u mnogim drugim širom Srbije, zbog čega je Bojović, umesto nekrologa, pročitao delić teksta umetnice u kome je stajalo:
– Od početka svog rada u pozorištu insistiram da vizuelnost predstave bude dovedena na ravan umetničke vrednosti. Da lutke ne budu samo pomagalo glumcu, već dostojni partneri…
Ničeva Kostić se, kako je ocenila Irina Subotić, profesor emeritus i istoričarka umetnosti, toliko davala da je bilo nemoguće da njeno delo ne bude snažno i upečatljivo.
– Više nego pozorišne, pratila sam njene slikarske transformacije. Sećam se i njenih popartističkih slika koje su izlazile u prostor, bile sasvim neobične u našoj umetnosti, preko slika koje su imale apstraktan vid, do božanstvenih slika prirode. Kao što je volela put u Saharu, svoje Tomaševce, celu Srbiju, posebno je bila dirnuta kada je otišla u drugu hemisferu, u Australiju i napravila ciklus moćnih, velikih slika sa snažnim formama, velikim cvetovima, vegetacijom. To kao da ju je preporodilo – kazala je Subotićeva, napomenuvši da je njeno delo veliki deo naše kulture, zbog čega je „moramo zapamtiti“.
Nikola Šuica, profesor na Fakultetu likovnih umetnosti podsetio je da odnos između količine poteza, boje, materijalnosti i kvaliteta prizora zaokuplja umetnike još od Matisa, i da su u njima pronalazili svoje ishodište stvaralačke slobode.
– U 20.000 Mileninih poteza ne odvija se neki planetarni element, kakav je masivni okean ili hemisfera sa svojstvima materijalne industrije, već se obavlja restauracija sveta kroz njen jedinstveni rukopis.
Ispred Kuće legata govorila je viša kustoskinja Ana Popović Bodroža, jer je umetnica „srpska Džordžija O’ Kif“, kako ju je nazvala, zaveštala svoja dela ovom zdanju:
– Prvi poklon dobili smo 2007. godine, kada je darovala 30 slika i 18 crteža, 2015. pet slika iz ciklusa „Tropi“ a 2019. i 2020. još 34 dela. Potom je darovala i najveći poklon, svoj stan-atelje sa željom da postane boravište mladih umetnika.
Milena Jeftić Ničeva Kostić za života je ovenčana sa tridesetak priznanja, a među njima su otkupna nagrada Muzeja savremene umetnosti na Oktobarskom salonu u Beogradu, Velika nagrada Srbije ULUPUDS-a, nagrada za crtež na IV Bijenalu crteža i male plastike u Beogradu, nagrada Oktobarskog salona, Nagrada za životno delo ULUPUDUS-a… Bila je i dobitnica nacionalnog priznanja za doprinos kulturi.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare