Milan Vlajčić: „Čardaš sa mangulicom” – panonski hedonizam

Kultura 14. jul. 202115:22 > 16:00
Podeli:
Milan Vlajčić, Kšištof Varga, Čardaš sa mangulicom, knjiga, korice
Milan Vlajčić Foto: Privatna arhiva/Promo

Veliki i značajni romani započinju rečenicom (npr. "Zovem se Išmael") koja se pamti i prepričava, dok oni drugi mogu i varijacijom one kultne – Markiza je izašla u pet sati. Roman poljskog pisca Kšištofa Varge "Čardaš sa mangulicom" (218 str. sa poljskog prevela Milica Markić, izdavač: Rende) počinje ovako: "Vozio sam se u Miškolc po zapapričenu slaninu od mangulice i po mađarsko vino, kao da idem po zlatno runo."

I odmah nam je nagovešteno da tu nikakve klasične naracije neće biti, nikakvi fiktivni junaci niti egzibicije sa postmodernizmom ove ili one vrste. Reč je o prozi sa putopisnom podlogom, preispitivanjem ličnih uspomena iz godina zazrevanja, ali i o istoriji koja je u proteklih stotinak godina ostavila krvave tragove, ispunila silna groblja i izmenila granice. Ostao je svakodnevni život, granice su samo prividno nestale, jer se iz snova o nekadašnjim granicama nikad nije ni izašlo.

U Varginoj prozi, ispisanoj na podlozi polit-istoriografskih traganja na gorko ironičan i humorni način, sve pršti od uzbudljivih slika, zapanjujuće reskih sudova o tradicionalnoj narodnoj kulturi (predgrađa, vašari, pijace, kafane sa raspadnutim nameštajem i izvrsnim jelima). Ona postoji samo u tragovima, jer talas novog ekonomskog pragmatizma je tu kulturu ugrozio robnim kućama („sve za jedan euro“), lancima brze hrane, posebno one tobož azijske, prodorom kulture pop-kiča i jeftinog treša.

Kšištof Varga. Foto: Wikimedia/Rafał Komorowski/CC BY-SA 4.0

Kšištof Varga je rođen 1968 u Varšavi (otac Mađar, majka Poljakinja), godine detinjstva proveo u Budimpešti, a u Poljskoj je uz novinarski rad objavio niz zapaženih i provokativnih knjiga, od kojih su četiri već doživele srpsko izdanje. Među njima i „Gulaš od turul ptice“ (turul je retka ptica, kažu mi bolji znalci, sastavni deo mađarskog grba), koja po stilu i tematsko-polemičkom opsegu najviše liči na „Čardaš“.

Kao putopisac sa neodoljivim sklonostima prema dobroj hrani, Varga se u više navrata kreće raznim stazama i bogazama Panonije, proverava široku ponudu jedinstvene kuhinje na ovim prostorima, samoironično izdvaja ono što je golemo holeosterolsko iskušenje za svako ljudsko biće. Roman nudi mapu najbolje klope u ovom delu sveta, čitalac koji bi hteo da to proveri, lako bi se snašao jer su data precizna uputstva kako se na ta birana mesta stiže.

Pa ipak, ovo je samo polazište za istoriozofska razmišljanja o vezi omiljenih perkelta, paprikaša od mangulice, ribljih kotlića u koje se sipa birana riba, sa mađarskom melanholijom nastalom posle dva svetska rata. Prvi je izgubljen kad se raspala Austro-ugarska monarhija, na čijem tlu nastaju nove države, a Mađarska po Trijanonskom ugovoru iz 1921. gubi velike delove, koje više nije mogla da prežali. Tad je rođena trijanonska trauma, vapaj da se izgubilo ono što je po nacionalnoj mitologiji zadobijeno dolaskom Huna na Balkan 898. godine. Ovaj veltšmerc je još pojačan kad je Mađarska kao deo sila osovine ponovo našla gorku sudbinu na gubitničkoj strani. O ne, ne, kaže jedna utešna izreka, kojom se podgrevaju istorijski porazi.

U mnogim gradovima i selendrama Varga pažljivo prati spomenički kič koji neutešno obeležava ove nacionalne gubitke. Neki spomenici koji beleže žrtve u ratnim sukobima prve svetske vojne, doživeli su nesrećnu dopunu kad je pala Hortijeva nacistička Mađarska, pa su se najednom u istom spomeničkom obeležju našli i oni koji su zarad Hitlera pogubili živote na ruskom ratištu. Varga ovaj delikatan slučaj na više mesta uočava zadržavajući isti kritičko-analitički ugao. Teško je naći premca ovom razoružavajućem suočavanju sa nacionalističkim mitovima i opsesijama.

Među prvim poglavljima ove gorko-humorne knjige je i poseta rodnom mestu dvojice značajnih pisaca sa ovih prostora, Danila Kiša i Deže Kostolanjija. Krećući sa prijateljem Andžejem ka Subotici, sa južne strane mađarske granice, Varga ispisuje sjajan esej o Kišu kao „Prustu epohe krematorijskih peći“. Na petnaestak stranica rekonstruisan je poetski amalgam smešten u romanima „Bašta pepeo“ i „Peščanik“. Premda se u ovom romanu javljaju reference na mnoge značajne pisce sa ovog srednnjoevropskog područja (Kafka, Prus, Bruno Šulc, Marai), nijedan drugi stvaralac nije dobio tako istančano tumačenje kao ovaploćenje onoga što je u književno-istorijskom smislu označeno kao Mittel-Europe. O tome su svojevremeno pisali Milan Kundera, Danilo Kiš, a Josif Brodski je iz svog ugla dodao da je to samo geografski pojam. Zato je Varga uspeo da o ovom književno-kulturološkom korpusu piše tako znalački izbegavajući pomenutu oznaku.

Danilo Kiš Foto: Printscreen/YouTube/ФИЛМОВИ додатак

Kad govori o kulturi gradova Varga stavlja naglasak na predgrađa, ivice grada, tržnice, tu nalazi junake naših dana, ali i oznake osipanja ljudskih staništa. Svedoči nam precizno kako su mnogi gradovi i varošice, značajni po svojim doprinosima, opusteli. Zato kaže: groblja ne mogu da omanu! Veliki znak opomene.

Na mnogim mestima nailazi na spomen-obeležja istaknutim Mađarima, ali nijedna žena među njima. U važnom muzeju, u Segedinu, primećuje jednu, Mariju Tereziju, ali ona uopšte nije Mađarica. Nije važno, zalutala, neka je.

Pisac ipak izdvaja jednu istaknutu zemljakinju, groficu Eržebet Batori iz 16. stoleća, poznatu po upotrebi ljudske krvi (legenda kaže, volela je da se kupa u krvi oko 600 ubijenih devojaka, kako bi održala svoju mladost i lepotu). Platila je glavom svoje zločine, Varga kaže da je mogla da posluži kao marketinški pandan čuvenom rumunskom grofu Vladu Drakuli (Nosferatu, što znači, onaj koji ne može da umre), koji je dobio rekonstruisan zamak-muzej, u koji se hodočasti sa raznih strana sveta.

Prilika je propuštena, uprkos tome što je snimljeno više filmova b kategorije. Slovački reditelj Jurij Jakubisko je načinio infantilni spektakl o ovom najpoznatijem serijskom ubici-ženi, iste godine (2008) kad i Žili Delpi, oba sa skromnim ishodom.

U nizu mračnih priča, pisac izdvaja čuveni slučaj o selu Nađrev, u kojem su između 1919. i 1929. misteriozno nestali mnogi muškarci. Dok nije otkriveno kako je jedna stanovnica pronašla način da se skine strihnin sa jeftinog lepka za muve. I onda su nestajali muškarci koji su verovatno i zaslužili neku kaznu za porodična nasilja. Ali ne i ovako surovu. Celo selo je desetak godina čuvalo tajnu recepturu za uklanjanje nepodobnih. A onda je održan sudski proces sa najtežim kaznama.
Mnogo godine Varga stiže u ovo ubogo selo, obilazi ga, nalazi da i dalje u njemu žive samo starije žene, tu i tamo poneki starac, imaju folklornu družinu sa tužnim napevima, a mlađi se razbežali.

U kulturološkom prostoru Srednje i Istočne Evrope bilo je velikih smejača i ciničnih ironičara (Hašek, Hrabal, Gombrovič, Kundera, Sioran, da pomenem samo neke), ali je Kšištof Varga poseban slučaj. Veliko otkriće.

Komentari

Vaš komentar