Kritika knjige "Bulbul i njegov gazda" Hasana Blasima
Danilo Kiš je voleo da se poziva na važno upozorenje Krležino, da je pisac u svom biću disident. Irački književnik Hasan Blasim (1973) nije bio te sreće da u svojoj okolini bude obeležen disidenststvom, jer za tako nešto potrebno je da postoji relativno stabilno društveno uređenje, odnos između tradicije, kulturnih konvencija i modernosti. Odrastao u trusnom području koje se u novinarskom žargonu obeležava kao „pre pada Sadama Huseina i posle“, Blasim je na svojoj koži osetio surovu stranu intervenciju (nestanak roditelja), izbeglištvo kao privremeno rešenje, slom svih tradicionalnih kulturnih pojmova (makar bili u zametku), golemu korupciju. A iznad i pre svega, tu je islamska teokratija, pod čijim se pokrovom događaju sukobi pobunjenih frakcija, dok za neposlušne i nepodobne sledi izgon, ili brza kazna u obliku fetve (primer Salmana Ruždija kao paradigma „strele koja kreće ka izopštenom“).
Najnoviji Blasimov roman „Bulbul i njegov gazda“ (112 str. preveo s arapskog i priredio Srpko Leštarić, izdavač: Geopoetika 2021) ispisan je u prvom licu naslovnog junaka (osim dražesnog cveta Bulbul označava i muški polni roman od milošte). Rođen 1984. tokom iračko-iranskog rata, rano izgubivši roditelje, Bulbul odrasta u nesigurnim i tragičnim vremenima neprekidnih progona i sukoba na nacionalnoj i religioznoj osnovi (Alah je milostiv, služi kao ravnopravno pokriće i pravednicima i protuvama). Uvek zadojen vedrinom da nešto mora da se radi, on pokušava da se bavi raznim uzgrednim poslovima, služeći u kancelariji Alahovih prijatelja (nikad neće doznati da li su ovi prijatelji samo Svevišnjem, ili novac pristiže i iz nekih mutnih zapadnih fondova). Drugom zgodom pristaje da obavlja posao voditelja na radijskom programu svog prijatelja, ali kad javnosti uputi upozorenje o lopovima i secikesama među onima koji tobož brinu o dobrobiti zajednice, surovo biva najuren na ulicu.
Kako nas prevodilac obaveštava u svom znalački napisanom pogovoru, Blasim je stvarajući dokumentarne filmove o sudbini progonjenih Kurda morao 2000. da umakne iz zemlje, a od 2004. živi i radi u Finskoj. Objavio je kod znamenitih britanskih izdavača nekoliko proznih knjiga, od kojih je „Irački Hristos“ dobio nagradu londonskog lista Independent kao najbolja inostrana knjiga 2014. U 26-godišnjoj istoriji ove nagrade, prvi put je dodeljena jednom arapskom piscu, i prvi put nije dodeljena romanu nego zbirci priča. Uzgred, samo jedna Blasimova knjiga je objavljena na arapskom, sa vidnim cenzorskim intervencijama.
Geopoetika je inače već ranije objavila dve knjige ovog pisca, „Ludaka sa Trga slobode“ (2015) i pomenutog „Iračkog Hristosa“ (2016), koje su (grešna mi duša) izmakle mojoj pažnji, pa i mojih dragocenih prijatelja koji brinu o mojoj načitanosti. Niko nije savršen!
Prateći Bulbulov život i priključenija, ovaj pisac nas zasipa crnohumornim opservacijama o zemlji u kojoj je svakog trena i na svakom mestu sve moguće. Hodate ulicom i odjednom eksplodira minirani kamion, na pijacama i u bogomoljama neki borci „za islamsku pravdu“ zaspu grupu građana rafalima i bombama. Ali, kako nam Bulbul kaže, nikad ne valja verovati zvaničnim objašnjenjima. Njegov zabavni ispovedni ton ispunjen je seksualnim izazovima kojima nije lako odoleti. I zbog toga se može desiti da vas pojede pomrčina, jer u svetim spisima o seksu nema ni slova.
U poglavlju koje otvara ovaj pikarski roman, Bulbul dobija od svog strica Sejida (što znači gazda) lagodan posao da na društvenim mrežama vodi prepisku u stričevo ime, vodeći računa da izdvoji izazovne lepotice i prepusti stricu da pobere plodove. Ali kad jedna od njih upozna Bulbula, koji reši da i sam okuša ono što je namenjeno stricu (uz kompliment lepotice da je pljunuti Sadam!), jedva uspe da sačuva glavu.
U poglavlju koje se bavi pobunama omladine (korupcija se nazire u svakom koraku vlasti), Bulbul dobija zadatak da izveštava o ovim događajima. I, naravno, njegove opake, oštre kritičke opservacije su daleko od onoga što njegov stric Tahir (stričevi su Bulbulov usud) očekuje: on želi imena, adrese, a ne dijagnozu o uništenoj državi. Uz sav crni humor i gorku persiflažu, ipak se javlja i tragedija nevinih žrtava: dok Bulbulov dron snima iz visine kretanja u gradu, na jednom krovu umire mecima pogođena devojčica (kao kolateralna šteta, ili, u američkom političkom slengu, kao žrtva prijateljske vatre).
Neuobičajeno za roman, „Bulbul“ je gotovo na svakoj stranici snabdeven fusnotama u kojima se objašnjavaju neki pojmovi i jezičke dvosmislenosti. Bez tih fusnota koje nam darežljivo nudi vrstan prevodilac Leštarić, mnogo šta bi nam ostalo nejasno. Jezik koji koristi Bulbul u svojim ispovestima je kolokvijalan, uličarski (ne u lošem smislu), što sigurno poziva na uzbunu jezikoslovne čistunce, spremne da u svakom trenutku priguše život u nepredvidljivijim oblicima.
Satirični prizvuci ove proze podsećaju nas zašto je u svetu malo autentičnih satiričara. Zabavljača i lakih smejača koliko vam srce ište, ali satiričar sem nepotkupljivog oka mora da ima i hrabrost da svedoči o onome što se zbiva na trusnim područjima. Pa makar utekao u daleku zemlju, spasavajući rusu glavu na ramenima!
I nemojte da se čudite zašto satiričara nema u Švajcarskoj, na jednoj, ili u Putinovoj Rusiji, Sijevoj Kini ili Severnoj Koreji, na drugoj strani.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar