Miki Manojlović se opet dodvorava Vučiću: On je profesor političke prakse

Kako danas slobodno iskazano mišljenje sačuvati od manipulacije, zlupotrebe činjenica o kojima govorite, naknadnog kidanja njenih delova van jednostavne celine? Zatim, rđavo, zlonamerni novinari - po mnogim osnovama obdareni rođačkim moralom, prepisujući jedni druge, i anonimne ili javne ličnosti, i spretni ljudi posebnih namena i namera, zavisno od pameti, namere ili raspoloženja, obogaćuju stvarnost u kojoj jesmo, šireći taj odabrani deo istine - seju mržnju i stvaraju neistinu po svojoj meri. Kako se može tolerisati nepodnošljiv ogovarački, restoransko-tviteraški, i u postojeće društvene mreže uhvaćen javni način komunikacije kada je pojedinac, koji bi trebalo da stvara novi svet, bolje društvo, postao aktivni deo ovakve komunikacije......Da ne bude ponovne, još jedne manipulacije delom sadržaja, evo, ponavljam istinu čiji je deo podlo citiran i repriziran na „slobodnim“ elektronskim medijima i društvenim mrežama, bez ukradenog, izostavljenog, a važnog konteksta. U jednoj televizijskoj emisiji rekao sam i zapamtite, možda bude od koristi prilikom sledeće provere narodne volje: „... da vas malo zabavim i nasmejem… za ovdašnju i ovakvu opoziciju Vučić je de Gol“. Pre, a i posle izbora neslogom razvaljene opozicije, sada dodajem da je predsednik Vučić za domaće vidljive političke činioce, u postojećim okolnostima, profesor političke prakse. Godinama u političkom životu gledam loše đake, koji više puta ponavljaju isti razred. Ogromna većina njih nikakvim stranačkim delom kradu nam bolje, tako željene demokratske dane. Zato će oni koje će narodna volja, od svega najvažnija, jednog dana izabrati da vrše najodgovornije državne obaveze, voditi ovu državu tek kad steknu punoletstvo. Ko zna gde su sad......Kultura je sve. Od nje sve počinje i zavisi. U ličnom i društvenom životu. Mon cher, de Gol je imao desnu ruku Francuza Malroa, utemeljitelja mnogih vrednosti Pete Republike. Francuska je nastavila, ubrzala svoj viševekovni kulturni let u galaskiji koju mi možemo samo nazreti. Mi smo u to vreme imali strogu Mitru Mitrović, jahačicu belog konja socrealizma, oslobođenja koje je donela Sovjetska armija i slom nacističke Nemačke. Kultura je sve. Ona je način života. Kako sve ide svojim prirodnim tokom, razorenom državom vladar je vladao, svirao klavir u belim rukavicama. Za vizionare kulture koja stvara i nosi državu neprolaznih vrednosti imao je Mitru, mon cher, nije imao Ivu Andrića, Miroslava Krležu, Marka Ristića, Dušana Matića, Vaska Popu, Danila Kiša, Miloša Crnjanskog, Milorada Pavića, Vegel Lasla, Dušana Džamonju ili arhitekte Nikolu Dobrovića, Ivana Belića, ili duhovne naslednike Dimitrija Leka i Dragutina Đorđevića.

A mogao je, da je mogao. Zamislite kako bi svi gradovi i Beograd na dve reke danas izgledali. Kakva bi kultura mogla biti? Na kojim profesionalnim i duhovnim visinama bi se nalazili ljudi koji danas razgovaraju ne slušavši jedni druge, kakofonično vode dijalog kojeg nema. Ne bi nam se svakodnevno unosio nemir preteći nedorečenim političkim programima mutne budućnosti, uz vredni rad raznolike tzv „društvene sajber zajednice“. Da li bi bila ili ne bi bila ohrabrujuća kreativna odgovornost u svemu čega se prihvatimo?...Bonus video: Miki Manojlović - Ako bih ušao u politku, verovatno bih bio predsednik države

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=mikimanojloviakobihuaoupolitkuverovatnobihbiopredsednikdrave-novas-rs&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3265442"]