1
De Gol je imao Malroa. U sasvim pristojnoj francuskoj seriji o najslavnijem francuskom nosonji posle Sirana, pre dan, dva okončanoj na nekom skrajnutom kanalu državne televizije, glumac koji igra Malroa, pisca "Ljudske sudbine" i "Antimemoara", pripadnika Pokreta otpora i učesnika u Španskom građanskom ratu - dakako, na pravoj strani, čoveka koji je svoj antikolonijalizam stekao i razvio osetivši ga na licu mesta, u Kambodži, dok Indokina još beše francuska stvar, desetogodišnjeg ministra kulture Francuske, čije je dejstvo ključno za tamnošnju preobrazbu u politički i ljudski odgovornu, solidarnu i vrednosno nepopustljivu kulturnu politiku kao temelj državne uprave - a posledice tog dejstva osećaju se i danas - taj, rekoh, glumac šmira na ivici podnošljivosti.
Prenaglašavajući slavnu Malroovu simptomsku i prisilnu radnju stalne igre dlanovima sa večitim „žitanom“ u ruci, u posturi tela uvek pomalo nonšalantno dekadentnoj, gotovo izveštačenoj, Fransis Ister, ozbiljan bard francuske glume, igra povišeno, teatralno, dikcijski odviše tvrdo, mimički na ivici parodije. Vrag će ga znati zašto. Možda zato što i glavni glumac igra pojačano, kakav, uostalom, beše slavni General: tašt koliko i vešt političar, staromodan koliko i častan, osebujna ličnost, rečju: velikan.
Nevolja s velikanima, pa i glumačkim, jest i u tome što se teško nose sa osećanjem gubitka vlastite važnosti. De Gol, i da nije bio predsednik Pete republike – i njen utemeljitelj, u ustavnom smislu, bio bi velika pojava: heroj Prvog rata, Petenov konfident, kome je, na prvom iskušenju pred hitlerizmom, očitao moralnu lekciju, begunac u Englesku iz koje je isporučivao u domovinu svoje slavne reči nadahnuća Pokretu otpora, spreman na veliki gest poput ponude Ajzenaueru da on i američke trupe prvi uđu u slobodni Pariz (što je mudri Ajk odbio i tražio upravo suprotno), pripravan da istupi iz zajedničke NATO komande usred Hladnog rata, državnik koji se lišio kolonija razumevajući duboki etički raskol koji stvaraju, i, na koncu, čovek koji je predao vlast Pompiduu, onda kad mu je pariski Maj ’68, poručio da je vreme za odlazak.
I tada je imao Malroa. I Malro njega, dakako. Beše to besprimerno bratstvo političara i umetnika. Beše to ono što je odredilo, rekoh li, sudbinu francuske kulture, njenu utemeljenost i njenu otvorenost. De Gol nije voleo političke partije, držao ih je za nužno zlo. Svoje ime nije posuđivao za izborne trke – dapače, zabranjivao je to, hoteći biti predsednikom svih Francuza. Antiamerikanizam i duboki antikomunizam nije ga navodio na dokidanje demokratije, ma koliko, suštinski, bio čvrstorukaš, autoritarac, generalčina. Glumac koji ga igra u seriji pronašao je meru pomalo pompezne i sujetnički povišene svesti o vlastitoj velevažnosti, baš kao i tačnu meru ljudskosti, neophodnu da se igra istorijsku figuru ikoničkog statusa i dejstva.
Poređenje je uvek prokletstvo, osobito kad je suštinski neutemeljeno.
Tako da, mon cher – ni prineti. Ni blizu. Ni nalik.
Bonus video: Gorčin Stojanović
