0
Ovo je film koji bi trebalo da se dopadne Quentinu Tarantinu, možda i toliko da ga stavi na repertoar svog "privatnog kina" - "New Beverly Cinema". Ali, po mom mišljenju, ovo je i film koji bi Quentin voleo da (je) režira(o) (možda baš isto ovako), ali više ne može, jer je sam sebe iz "bioskopskog fana" proterao u krletku "autora", kome ovakav film ne priliči.
Srećom po nas, Elizabeth Banks ne mari naročito za svoj (autorski) integritet i bioskopskoj publici pokušava da priredi zabavu sličnu onoj (a la „Evil Dead“, kako sama kaže) koja je nju zabavljala u mraku sale.
Još od filma „Snakes on the Plane“ u kome se Samuel L. Jackson rvao s jatom (krdom? čoporom?…) zmija nije nam najavljen film čiji naslov nedvosmisleno sugeriše o čemu se (jedino) radi i kako će to otprilike izgledati. Otuda, a ne zamerite mi, ja sam „Cocaine Bear“ odmah po najavi stavio, zajedno sa novim nastavkom „Mission:Impossible“, na vrh liste najiščekivanijih filmova 2023. I, opet ću apelovati da mi ni to ne zamerite, on me nije izneverio.
Nije dobacio do nekog najekstreminijeg ludila o kome sam intimno fantazirao, ali nije izneverio. Bio je smešan, prečesto urnebesan, ništa besmisleniji od „teških životnih priča“ koje zatičemo u festivalskoj (autorskoj) ponudi i apsolutno je uspeo u svojoj osnovnoj nameri – a to je da bude fast fud poslastica koju je najbolje konzumirati u bioskopu sa raspoloženom publikom.
Banksova priču smešta u period kada su se Reagan i Nancy, sredinom osamdesetih, oštro suprostavili drogama i narkomaniji auto-komandom „Samo reci NE“, a zatim film otvara kišom kokaina iz aviona koji se ruši, a koji u nacionalnom parku dočekuje nespremna njuška crnog medveda.
Ono što potom dobijate jeste ono što očekujete. Serija nepovezanih junaka na različite načine „dovučenih“ u pomenuti nacionalni park i njihove pojedinačne ili grupne, mizanscenski sumanute, konfrontacije sa nezasitim medvedom koji je sve navučeniji i razulareniji usled konzumacije kokaina. Banksova preferira crni humor, duhoviti „gore“ i ne mari previše za to da li njen film ima ikakvih obrazovno-vaspitnih momenata, mimo generalnog eko-apela. Drugim rečima, spremite se za scenu u kojoj dvoje desetogodišnjaka želi da ispadne kul sa „ciglom“ kokaina…
Kompjuterizovani medved izgleda više nego solidno, ponekad čak i simpatično (kada kolabira). Banksova je fino i nelinearno razigrala priču galerijom podjednako samouverenih junaka koliko i medved na kokainu i kroz njih provukla neke fine momente atipičnog „muškog druženja“. Scena „kod gazeba“ je Tarantino „jedan kroz jedan“ i lepo je videti da nesputani duh nezavisnog filma devedesetih nalazi načina da živi. Ili da se, barem, stoprocentno reciklira.
OCENA: 8 PLUS/10
Bonus video. Nina Janković Dičić: Šabački čvarci u filmu „Indigo kristal“