Milčo Mančevski nastavlja da se (trendovski) bavi ženama i ženskim temama i svojim novim filmom koji ga ponovo vraća u savremenu Makedoniju gde na dva različita načina tri žene stižu do svoje sreće.
FEST 2023: KAJMAK (2022, r. Milčo Mančevski)
„Kajmak“ koji se pominje u naslovu simbolično predstavlja neku vrstu sirove životne radosti, nezdravog sastojka za telo, ali zdravog za dušu, koji se mora konzumirati da bi jedinka mogla da otvori put svojoj sreći i ostvari je. Drugim rečima, Milčo navija za iracionalno, za odluke ka kojima vas vuče srce, koje se opiru razumu, ali čine da vam srce brže kuca (a da nije aritmija).
U jednom skopskom naselju rame uz rame žive dva staleža. U nižem, u prizemnoj kućici, muž i žena čija je ćerka na studiranju (i jurenju „zelene karte“ u Juti u Americi i tamo „sve u šest“ apstinira od seksa okružena „Isusom“). Muž radi kao obezbeđenje u jednoj banci, a žena u buregdžinici. A onda se on zaljubi u prodavačicu kajmaka… Pored njih, na drugom spratu, u novoizgrađenoj „Vračarki“ živi mnogodobrostojeći par bez dece, on manje-više papučić, dok ona radi za vladu i neprekidno je opsednuta održavanjem svog, sve starijeg, tela. A onda ona odluči da joj mentalno zaostala kumica iz njenog rodnog kraja rodi dete (začeto s njenim mužem), jer ona ne želi, a možda više ni ne može, to da iznese. Obe ove promene razviće priču u neplaniranim smerovima.
„Kajmak“, nažalost, nije naročit film i ne donosi „kajmakovsku“ energiju koju promoviše. U filmu, istina, ima nebrojano scena različitih tipova seksa i Milčo ga promoviše kao nešto dostupno svima, a ne kao egzotiku (vidi pod „kajmak“). Ali na uštrb tog vozdrmavanja fine srednje klase, kreirani likovi nisu se previše pomerili iz mesta, većina odnosa ostala je na površini onoga što je u startu dato i ponavljanju istog.
A nekakvom kreiranju dramske mase nije pomoglo ni to što film nije odlučio da li bi da bude crna komedija ili drama sa komičnim elementima, tako da sam kraj ne žacne srce kako treba, niti svojom komičnom apsurdnošću razreši bilo šta. Neka tiha kosmička pravda tu se malo zaigrala, možda i preoštro, a možda je na delu bila neka „prirodna selekcija“, eliminacija „neodrživog“.
Najviše od svega meni je nedostajalo Milčove poetičnosti usled čega je ovaj film ispao mnogo više mejnstrim nego bilo koji njegov raniji i u nekom bioskopu mogao bi neočekivano da prija „prosečnom gledaocu“ koji do sada pored „Milča“ nije ni prošao.
OCENA: 5/10
Bonus video: Postfestum – za propuštene filmove 51.festa
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar