Mame i tate na rubu nervnog sloma: Literatura za ovu nedelju

Džil Sims, „Zašto mama pije“, Odiseja, 2023. Prevela Sandra Bakić Topalović

Ako je tačna duhovita opaska kanadskog autora Daglasa Koplanda da će, kada otkopaju ostatke današnjih teretana, arheolozi iz budućnosti zaključiti da smo kultura opsednuta mučenjem, onda će najtužnija i najtačnija istorijska procena o životu u našem dobu biti da su svi njegovi rezultati i učinci svedeni na umor i iscrpljenost.

Na koricama romana britanske romansijerke i blogerke koji se bavi vidljivim simptomima duboko zatrpane krize identiteta savremene žene stoji podnaslov „dnevnik iscrpljene mame“. Ovom frazom se objašnjava podosta toga, ali se ponešto i zamagljuje. Za početak, jednogodišnji intimni ženski dnevnik neće biti infantilizovano svedočanstvo o paklu neplaćenog kućnog rada.

Glavna junakinja Elen je majka dvoje dece koja radi pola radnog vremena, muku muči sa pretrpanim dnevnim rasporedom, sa nemogućim životnim uzorima koji je nametljivo opsedaju u školi njene dece, u komšiluku i među rodbinom, i sa noćnom morom nepodnošljivih 39 godina, koje je napunila 11. septembra. Datum asocira na teroristički napad, što je efektno na prvu loptu, pogotovo kad shvatite da je nesavršena glavna junakinja u dobroj meri toksična i autodestruktivna. Jer, Elen živi u problemima prvog sveta koji se leče alkoholom i poveravanjem razvedenim prijateljicama koje ponovo odluče da „umoče prstić u baru dejtinga“. Njen svakodnevni stres dobiće dinamičnu, nagradnu protivtežu u vidu kreiranja aplikacije koja će joj doneti dovoljno novca da zbriše dugove sa kreditnih kartica, ali i s mužem na vikend u Pariz.

Sara Stridsberg i Sara Lundberg, „Duboko leto“, Bulevar books, 2024. Prevela Milena Podolšak

Leto ne mora uvek biti sinonim za odmor i avanturu: ponekad skriva teške i tužne porodične tajne, ponekad otkriva zagonetna odsustva. Jedan tata je nestao, „kao da ga je neko makazama isekao iz stvarnosti“. Prisutan je i dalje samo u foto-albumima, slikan na žurkama i dok igra tenis, veseo i nasmejan. Njegova kćer Zoja bori se da sazna šta mu se dogodilo i gde se zapravo obreo. Uskoro će se pred njom pojaviti životne činjenice koje su i neprijatne i neshvatljive: Zoja saznaje da je tata toliko tužan da više ne želi da živi. „Zbog čega se nekome više ne živi kad na svetu postoje psi i leptiri i nebo?“ Čak ni tako neporecivo važna činjenica da ima kćer ne može da ga otrgne iz kandži ništavila: jednostavno je tako.

Lečenje duševnih bolesti jedna je od najtežih mogućih tema za slikovnicu, ali dve Sare koriste dubinski tamnu estetiku reči i boja da objasne dečjoj duši šta sve ostaje iza mentalnog loma. Zelenom i crvenoj bojom na zidovima, stepenicama i travnjacima biće nam predstavljen prostor strpljivog tugovanja i tihe, uporne nade.

„Zgrada vrvi od anđela koji se brinu o njemu“, kaže Zoja kada prvi put stupi u instituciju gde se leči njen otac, u trenutku kad je njegova bolest pod kontrolom. Pogoršanje očevog psihofizičkog stanja dovešće do odbijanja poseta: to će Zoju ponovo dovesti u samu bolnicu, sada među pacijente, i navesti je da započne druženje sa Sabinom, nekadašnjom plivačicom. Meseci njihovog zajedničkog imaginarnog preplivavanja zemljine kugle biće simboličko iščekivanje da se Zojin otac vrati sa ivice. „Moj tata je kao drveće“, zaključiće devojčica. „Zimi se pravi da je mrtav. Potom se leti vrati u život.“

Bonus video: Đorđe Matić nagrađen za roman "Niotkuda s ljubavlju" na dan rođenja Mome Kapora