Ove nedelje vam predstavljamo knjige „Čitavog dana bih se vozikao u svom strava plavom vozu“ Pitera Hobsa i „Selena ili priče iz zelene kutije“ Slavice Garonje.
Piter Hobs, „Čitavog dana bih se vozikao u svom strava plavom vozu“, Partizanska knjiga, 2022.
Kako izgleda buditi se u Nju Orleansu tri puta nedeljno, ne znajući kako si tu dospeo, i uporno se svaki put vraćati prvim letom za Englesku? Zašto bi se naučnik bavio proučavanjem plave boje tako što se potpuno izoluje od nje? Da li sedam numerisanih priča o snovima slikaju davno iščezli svet ili „samo“ intimnu istoriju neke senke koja hoda? Varljiv je utisak da su likovi Pitera Hobsa anonimci bez identiteta i relevantnog iskustva: njihova sadašnjost vrvi od znakovitih detalja koji u čitaocu bude nežnost i tužnu strepnju da su usamljeni, romantični i uspaničeni protagonisti možda autentični gubitnici našeg doba, ne samo plod književnog dara i žive mašte.
„Nisam doveden u zatvor da bih bio kažnjen, već da bih bio zaboravljen“, kaže junak Hobsovog romana „U voćnjaku, lastavice“ (Agora, 2018). Zatočeništvo je stalan motiv britanskog autora, bilo da se radi o osudi koju izriče korumpirani sistem, ili pak o simboličkoj, teško podnošljivoj izolaciji unutar zajednice koja je surovo nezainteresovana za usamljenog ili ekscentričnog junaka.
Tako heroina „običnog“ imena Razvedena ukrašava svoj dom „obilato, mahnito“ i na Uskrs i na Noć veštica, a posle puta po Evropi stan puni suvenirima, lutkicama u narodnoj nošnji i zvoncima od mesinga, sve u želji da se prilagodi neopozivoj usamljenosti. Ponekad imena Hobsovih junaka zvuče kao mala posveta velikom svetu literature – Moloj u priči „Moloj umire“ podsetiće na prvi Beketov roman i junaka po kom je dobio ime. Beket oštro kadrira otuđenost i paralizu i sučeljava ih s momentima sarkazma, saosećanja i slabim tračkom vere, a ni Hobsu takve strategije i namere nisu strane. Hobsov prozni prostor zasićen je ništavilom i izjalovljenom nadom. Njegovo svedeno a vešto pripovedanje vraća kratkoj priči ne samo san, košmar i maštu, već i moć da o bolu progovori stoički, kroz niz rituala i životnih preokreta koji svedoče da je promena jalov, ali jedini preostali vid otpora bolu.
Slavica Garonja „Selena ili priče iz zelene kutije“, SKZ, 2022.
Mitra Mitrović i Zorka Marić, sestra Mileve Ajnštajn; Isidora Sekulić i Selena Dukić; članice redakcije časopisa „Žena danas“ (1936), koji je od samog osnivanja postao prostor ženske emancipacije u društvenom, kulturnom i umetničkom životu – ko su te žene, strpljivo vraćane iz zaborava? Mogu li oživeti u svetu književnog dela kao nova tematska šansa proistekla iz bogate, burne i izazovne intelektualne prošlosti?
Potaknuta tajnama sa margina istorije naše književnosti i našeg društva, Slavica Garonja oblikuje glasove žena koje su se borile da ostvare svoje intelektualne i umetničke ambicije – zarad bolje budućnosti, po cenu patnje, nepoverenja i usamljenosti. Nalazeći inspiraciju u svojim književnoistorijskim istraživanjima i antologičarskom radu, autorka oblikuje specifičan pripovedni glas koji rekonstruiše preokrete i prelome burnog duha u burnom dobu, jarko osvetlivši slike žalosnih događaja: odricanje, žrtvovanje, bolest, smrt pod strašnim okolnostima u logoru i zatvoru.
Naratorka uvodne priče „Pašićeva šest, mezanin desno“ po sopstvenom samoodređenju je „samo sen“: posthumno sabira iskustvo uređivanja časopisa „Žena danas“ i sudbine drugarica i saradnica koje su kao feministkinje i komunistkinje mučene i ubijene; hapsila ih je Nedićeva policija. Naslovna pripovetka kroz sudbinu novinarke i spisateljice Selene Dukić govori o neostvarenom talentu i osujećenosti žena primoranih na nemoguće egzistencijalne izbore između sveta ljubavi i sveta stvaranja.
Bonus video: Intervju sa Džonatanom Frenzenom za Nova.rs
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar