Lekcije korupcije od Međumurja do Darkvuda: Ovonedeljni predlozi za čitanje

Kristian Novak, „Slučaj vlastite pogibelji“, Oceanmore, 2023.„Kod istine nema spavanja, neprestano moraš gledati iza leđa“, kaže policajka Sonja. Kao mala, gledala je utapanje jednog dečaka i ništa nije učinila da ga spase. Roditeljima nije nikako mogla objasniti da davljenici ne viču i ne mašu rukama, već potonu „v čistoj tišini“. Dobar deo romana o dvoje ljudi koji se bore da u bici za istinu ne budu tiho udavljeni napisan je međimurskim kajkavskim narečjem, znanim iz ranijih Novakovih romana.Da istina ne tone tiho, koliko je god ućutkivali, pokazuju dva slučaja: odviše revnosnog policajca Nenada Fegeša, sahranjenog bez obdukcije i istrage, čije su samoubistvo skrivili nesavesni, korumpirani i bezočni ljudi oko njega, i mlade, „kul“ profesorke koju će ambiciozno zamišljene dramske metode koštati posla i braka. I profesorka i policajac pokušaće da se bore oruđem istine. Konformizam je dvoličan, i agresivan i lažno brižan, a njegova će ruka hteti da svakog pobunjenika i borca za pravdu gurne pod vodu, da skonča u čistoj tišini.Novak se poigrava alternacijom pripovednih perspektiva, smenjivanjem filmskog scenarija i proze, veštim uvođenjem „Antigone“ kao katalizatora bunta. Roman postavlja pitanja o ličnoj drami istrajnog izbora između preskupog integriteta i jeftinog prepuštanja kolotečini potkupljive udobnosti, koja je gora i od otvorenog zla.

Gušeni manipulacijama male sredine, junaci jasno i hrabro artikulišu kritiku sistema vrednosti. Kolovođe razorne intrige profesorka opisuje kao bezlične i jalove figure, željne isprazne moći korumpiranog društva: učenica Sara je „manipulativni anđeo s greškom”, njen otac „pulover”, zuba „bijelih kao kokos” a majka „žena-kamen”. Moć i novac pamte i kažnjavaju pobunu; umetnost i ljudska dobrota obnavljaju njenu snagu.Dušan Radaković, „Vaške”, Nojzac, 2023.„Zar škrtost u ljubavi ne umanjuje sećanje”, pita se glavni junak romana Dušana Radakovića kad razmerava svoj odnos prema odsutnom ocu. Mesto roditeljske ljubavi u životu ovog rasističkog zlodejnika, paralizovano smirenog pred svakim oblikom bezumlja, zauzeće cinična računica i misije beščašća: devet meseci razvoženja mrtvih tela sa ratišta devedesetih, a dve decenije docnije serijsko švercovanje izbeglica iz Sirije u uslovima koji nisu daleko od direktnog ugrožavanja života.

Vozač šlepera kom migranti plate po hiljadu evra da ih, stisnute u bunker, dopremi do Nemačke daleko je od uzornog porodičnog čoveka. Iako pare čuva u srpsko-ruskom rečniku, jedini strani jezik kojim barata je gugl translejt. Želi da svojoj ćerki bude Andersen čije bajke će joj tačno objasniti ulogu bele žene u društvu; zna napamet poneku pesmu Čika Jove i Duška Radovića, obožava stripovske duboke šume Darkvuda i ponekad sanja tela koja je prevozio. Ćerkino pitanje „Hoćeš li ti nekad otići u zatvor?” samo je uvertira u koloplet događaja među kojima su jedno trovanje, jedna operacija srca, jedna ljubav sa Sirijkom Jusrom, majkom dve devojčice. Njenu sudbinu kobno će preokrenuti vest da se njen suprug Mavaheb izbavio iz Alepa i krenuo preko Grčke put Nemačke.Zloduh ima slabu tačku: makar nežno voli ćerku koja mu je dodeljena nekoliko godina po razvodu, i žarko želi da ona prestane da ga zove po imenu – „da u meandrima njenog sećanja ne budem plastični čamac za pecanje, nego jahta prve klase”.Bonus video: Šta nam poručuje pisac Nenad Racković kroz "Aspirin supernovu"